Bio sam talac albanske mafije

BEOGRAD - Deset dana bio sam zarobljenik albanske mafije koja mi je na silu otela svu imovinu na Kosovu i Metohiji. Kidnapovali su me u Tuzima u Crnoj Gori, ilegalno prebacili u Albaniju, a zatim u Peć. Granice smo prolazili kao kroz sir, ni crnogorska, ni kosovska, ni Unmikova policija nisu nas sprečavali, niti su me zaštitili kada sam im konačno otkrio šta mi se desilo!

Ovako LJubomir Mirković, Pećanac privremeno raseljen u Beograd, počinje svoju ispovest za Glas. NJegova priča o kidnapovanju u Podgorici, a potom o putešestviju preko albanskih planina preko Tirane do krajnjeg juga Albanije i stravičnog maltretiranja kojem je bio podvrgnut otkriva neverovatnu istinu o realnoj moći albanske mafije na Balkanu.

Otmičari u „mercedesu“

Mirković je do 1999. bio uticajan biznismen u Peći i jedno vreme i narodni poslanik ispred SSJ. Imao je niz ugostiteljskih lokala u centru ovog grada i mini-fabriku testenina. Ukupna imovina procenjena mu je na 500.000 evra, a pojedini Šiptari sa Kosmeta nudili su mu i 750.000.

- Međutim, nisam hteo ništa da im prodam. U Beogradu živim veoma skromno, nadao sam se da ću jednog dana moći da se vratim u svoj rodni grad. Ali Albanci su se dosetili i rešili da me kidnapuju - priča Mirković.

On objašnjava da je posle devet godina učestalih ponuda dobio poziv iz Crne Gore i da su mu tamošnji Albanci, Šaban i Mujo, zakazali sastanak u Podgorici kako bi se „dogovorili“.

- Prelomio sam i otputovao u Crnu Goru. Brat me je doveo na mesto sastanka, odakle su me u crnom „golfu“, preteći mi pištoljem, prevezli do mesta Tuzi. Bilo ih je četvorica, mlađi ljudi. Sa mnom su komunicirali na albanskom.

OTMICE I PO BEOGRADU

Mirković je krivičnu prijavu podneo i srpskoj policiji, a obratiće se i pećkom tužilaštvu, privremeno preseljenom sa Kosova u Leskovac. Bez obzira na proces koji je počeo u pred sudom u Peći, on ne veruje da će uspeti da dobije spor i vrati svoju imovinu.

- Tamo advokati sa nekoliko hiljada evra podmićuju sudije. To su mi sami rekli. Ukoliko se za moj slučaj ne zainteresuje država, Albanci će početi da kidnapuju Srbe i po Beogradu - tvrdi Mirković.

SLUČAJ PORODICE GAKČETOVIĆ

Da slučaj otmice LJubomira Mirkovića nije usamljen, govori i pokušaj otimanja stana bračnog para Gakčetović u Prištini, jula prošle godine. Gakčetovići su bili pozvani da dođu u Prištinu da prodaju stan. Odmah po dolasku u sud, dočekala ih je policija i bez naloga za privođenje odvela ih u stanicu policije. Tu su pokušali da im oduzmu dokumenta uz lažne navode da su stan već prodali. Imali su sreću da iz prištinske policije izvuku žive glave jer su ih ispred čekali posrednik i kupci iz Nemačke. Inače, Gordana Gakčetović je pretučena 20. jula 1999. u centru Prištine pokušavajući da sačuva svoju imovinu.

Pod okriljem mraka, crnogorski Albanci predali su Mirkovića sunarodnicima iz Albanije, koji su ga pod pretnjom oružjem, u iscrpljujućem maršu dugom šest sati, kroz šume i planinu sproveli preko granice do, kako se kasnije ispostavilo, albanskog sela Bajz.

- U nekoj šupi, okružen kriminalcima, ispred uperenih cevi, proveo sam dva dana. Zatim su me strpali u neki stari „mercedes“ i odvezli u unutrašnjost Albanije. Video sam samo znak „Tirana 180 km“. Zatim smo kroz Tiranu neprestalno menjali automobile. Na izlasku iz glavnog grada Albanije, ponovo sam video putokaz „Fur 120 km“. Do tamo smo se vozili luksuznim „mercedesom“ i shvatio sam da me čeka neka krupna zverka. Tako je i bilo.

Mirković opisuje svoje otmičare kao veoma bogate i očigledno moćne Albance. Prvi put posle nekoliko dana dali su mu da jede.

Kroz šumu, pa na Kosmet

- Večera je bila baš obilna ili se meni posle tolikog gladovanja samo tako činilo. Pokušali su da prijateljski razgovaraju sa mnom. Tražili su da mi supruga iz Beograda pošalje vlasničku dokumentaciju za imovinu u Peći, i prisiljavali da potpišem ugovor kojim sve prenosim na njih. Odnosno, da potpišem papir po kojem im dugujem 220.000 evra, a da u zalog dajem sve lokale i fabriku u Peći.

Onda nastaju problemi. Albanci shvataju da ne postoji formalni ugovor sa Srbijom koji dozvoljava prodaju nekretnina. Odlučuju da ga posle nekoliko dana provedenih u kućnom pritvoru prebace - na Kosovo.

- Pokušavali su da podmite vojnike na granici kako bi me preveli, ali nije im uspelo. Odveli su me ponovo u neku šumu i sa buljukom dece uputili ka Kosovu. Nisam imao izbora, objasnili su mi da će deca, ako ih uhvate vojska ili policija, tvrditi da su tražili krave, pa zalutali, a da ja zalegnem i sačekam da odvedu decu. Tako je i bilo.

Mirković je iz pravca Kukeša, kroz šumu, ušao na Kosmet, a ubrzo, posle mnogo sati lutanja, dočekala ga je nova grupa, ovoga puta kosmetskih Albanaca. Preko Prizrena i Đakovice odvezli su ga džipom do Peći, gde su ga smestili u hotel „Spin“, gde je takođe bio pod oružanim nadzorom.

- Sve vreme su kontaktirali sa pećkim advokatom Mustafom Radonjićijem. NJemu je bila sumnjiva cela transakcija, ali ipak, u njegovoj kancelariji, u Ulici Bila Klintona u Peći - potpisujem neki skaredno sročen ugovor o zajmu kojim za fiktivnih 220.000 evra sva moja imovina prelazi u ruke izvesnog Rešata Kućija iz okoline Peći, pošto vlasnici, formalno, nisu mogli da budu albanski državljani. Ugovor su overili i u pećkom opštinskom sudu. Konačno, odvoze me do severnog dela Mitrovice i 14. aprila, posle 10 dana, konačno sam - slobodan. Smršao sam 11 kilograma, bio sam prljav, zapušten, izgledao sam kao leš.

Mirković je najpre otišao u KPS, pa u Unmikovu policiju, gde ga je pet sati saslušavao - Amerikanac.

- Ponašali su se prema meni kao da sam kriminalac. Nisu uopšte želeli da slušaju detalje o prelascima granica, o maltretiranju, o kidnapovanju.... Insistirali su na nekim sasvim nevažnim stvarima, odakle mi imovina, zašto je nisam prodao. Na kraju su me pitali zašto ne odem u Peć i ne podnesem krivičnu prijavu. Bez ikakve zaštite, odlazim u Peć, angažujem novog advokata, a Radonjićija predlažem za svedoka. Koliko vi verujete u pravdu na Kosovu, toliko verujem i ja.

Autor:

Ekipa Glasa javnosti