Zamke jakog dinara

Dinar je juče bio najvredniji ove godine u odnosu na evro. Koštao je 78,7 dinara, koliko i u decembru prošle godine. Ali, na svetskom tržištu, evro raste u odnosu na gotovo sve ostale konvertibilne valute – dolar, švajcarski franak ili japanski jen. Da li to Srbija „devalvira” trenutno najjaču svetsku valutu, a guši se u dvocifrenoj inflaciji?

Šta se to događa sa našim novčanim, ali i ekonomskim sistemom? Na jednoj strani, naš dinar dobija na vrednosti, ali mi plaćamo sve skuplje gorivo, hranu i ostale životne potrebe. Ima li to veze jedno s drugim?Kakodaobičangrađaninrazmrsi ove ekonomske apsurde?

Ekonomija, po mnogo čemu, liči na sistem spojenih sudova. Pritisneš na jednoj strani, na drugoj dođe do rasta. Svejedno čega. Tako je i kod nas. Mi smo mala otvorena privreda koja po mnogim obeležjima nije deo svetskog privrednog i ekonomskog mozaika. Zato se i dešava da u uslovima velike ponude deviza, zbog stranih direktnih investicija, privatizacije, dokapitalizacije banaka, ali i visokih deviznih doznaka dijaspore, dinar raste. Niko nije lud da za evro plati 90, ako može da ga kupi za 78,7 dinara. Da li mu je to realna cena? U ovom času nema realnije. Tržište, takvo kakvo jeste, tom cenom ga je odmerilo.

Druga je sada stvar, kaže za naš list profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Đorđe Đukić, što je svojevremeno propuštena prilika da se pronađe bolji i efikasniji sistema za vođenje kursne politike. Konačno, i sve zemlje u tranziciji su prošle gotovo istovetnim putem. Suočile su se sa realnim rastom kursa nacionalnih valuta.

Naš problem više je, nastavlja dr Đukić, što se NBS u samom startu opredelila za vođenje antiinflacione politike, kao prioritet prioriteta, a kurs pustila da pliva. Sve u skladu sa praksom ostalih zemalja. Odabirući takav zadatak, NBS je u prvi plan izbacio model takozvane ciljane inflacije. I rekao da će inflacijabiti od četiri do osam ili tri do šest procenata. I šta se dogodilo?

Zbog „urođene” konstrukcione greške, NBS maši taj cilj. Ili je ispod ili iznad zadatih kapija. Vođenje ciljane stope inflacije podrazumeva i praktično i teorijski savršen sklad mera vlade i NBS, a to guverner ni u jednom času nije imao. A kako je krenulo, neće ga ni imati.

Tako nam se dogodilo da guverner Jelašić, u želji da ostvari što nižu stopu inflacije, povećava referentnu kamatu, poskupljuje novac privredi i građanima, kurs pada, jer je prepušten sudbini ponude i tražnje na malom i lokalnom tržištu, a inflacija raste. Inaćenje vlade i centralne banke u vođenju odgovorne ukupne ekonomske, a potom i monetarne, a to znači i antiinflacione politike, neko mora da plati. A ko drugi do njeni građani i privreda.

Za našeg običnog građanina, koji svaki dan sa zembiljem ide na pijacu ili do prve bakalnice, kurs evra ili dolara nije od presudne važnosti. Malu platu ili skromnu penziju on dobija u dinarima. Njega više bole svakodnevna poskupljenja i srozavanje kupovne snage dinara, jer za iste pare sve manje može da pazari.

Ali, u isti čas država se ne ponaša tako. Ona troši kao da su joj budžet i fondovi prepuni. Deli plate i ostale prinadležnosti šakom i kapom. Pošto joj je malo i ono što redovno pritekne u kasu, bez zazora troši i privatizacione prihode.

U takvim okolnostima guverner, zbog povećane tražnje i veštački izazvane kupovne moći jednog broja građana, opet poseže za restrikcijama. Podiže referentnu kamatnu stopu na trenutnih 15,75 odsto, koja po svemu sudeći nije krajnji domet, iotežava građanima i privredi dolazak do zajmova. I tu se krug polako zatvara.

Na našem malom tržištu, koje ni po čemune može da se uporedi sa svetskim, jer smo gotovo u potpunosti van njega, imamo pravu buru u čaši vode.Nevolja je u tome što smo svi mi koji živimo na ovom prostoru u istom životnom čamcu koji se opasno ljulja.

Vlada koja se upravo formira trebalo bi, u saradnji sa NBS, da zna kako da tu buru stiša i da pronađe finu ekonomsku meru za uravnoteženje osnovnih makroekonomskih parametara – od rasta ekonomske aktivnosti i potrošnje, preko cene novca i kursa do investicija i rasta standarda.

To, dabome, nije lako, pogotovo ako se ne želi, ali niko ne sme da kaže ova zemlja nema tog iskustva. Dovoljno je setiti se 24. januara 1994.

Slobodan Kostić

[objavljeno: 02/07/2008.]