Menjaža

Sećam se, kao juče da je bilo, prve kravate koju sam kupio. U Nušićevoj ulici je bio majstor zanata, pa se ceo mondenski Beograd snabdevao kod njega. Kravata je bila štofana, široka, naprosto zanosna, pa iako napravljena u maloj seriji, nije bilo ništa čudno da se kravate-sestre sretnu ne samo u Nušićevoj ulici. Nije nam smetalo. Pogotovo što je vreme neumitno sužavalo ovaj muški ukras. Na kraju su kravate postale gotovo pertle, a samo neupućeni su pomislili da će potpuno nestati. Počele su opet da se šire, pa skupljaju, pa tako sve bez kraja.

Sećam se, kao juče da je bilo, prvih zanosnih tonova što su mi uneli pravi vetar u noge. Na igrankama, a gotovo svaka fiskulturna dvorana pretvarana je nedeljom u pozornicu za igranku, sada zaboravljeni bendovi nadmetali su se u disciplini ko će jače, ko će žešće. A sve samo sa tri gitare i bubnjevima! Vasceli Beograd je osluškivao šta rade Bitlsi, šta Stounsi, neki to skidali, drugi slušali. Onda su prvo Bitlsima apetiti (a i svima drugima, čak i ortodoksnim rokerima Stounsima: Her Satanic...) porasli. Prestali su da uživo muziciraju, pa počeli da prave sve složenije i složenije pesme, na kraju su im ambicije bile da stvore pravu - simfoniju! I uspeli su, makar ako su čitavom muzičkom pokretu podarili izraz simfo-rok.

Samo neupućeni su pomislili da će potpuno nestati tri gitare i bubnjevi. Stounsi su se vratili svom zvuku, Bitlsi oprostili od publike pločom "Bitsli se vraćaju", a uskoro pank i bukvalno sve vratio na početak.

Gde smo bili - nigde; šta smo radili - ništa.

I u državi nam je tako: sve se širi, pa skuplja, tako sve bez kraja. Ali, rokeri sve to obave dok tresneš dlanom o dlan, a ovi drugi nas mrcvare decenijama.

Eto zašto menjam državu za rokenrol. MALIKUVARŽSEZAMPRO.yu