Dostojanstvena smrt ili ubistvo

„Neke kosti prosto su mi pojedene. Više nemam ni gornju ni donju vilicu. U ovom trenutku nikome nije jasno kako se drže moji zubi. Molim da mi se dozvoli da umrem, jer ne želim da tumor kaže poslednju reč.” Ovim rečima, napisanim krajem februara, Francuskinja Šantal Sebir obrazložila je zahtev da se nad njom sprovede eutanazija. Iako je bolovala od retkog oblika raka lica, sud nije odobrio „dostojanstvenu smrt”, kako su govorili njeni istomišljenici, odnosno nad njom nije počinjen „zločin”, kako tvrde protivnici „ubistva iz milosrđa”. Dva dana posle sudske odluke Sebirova je umrla pod nerazjašnjenim okolnostima.

Većina savremenih zakonodavstava eutanaziju tretira kao privilegovani oblik ubistva. U tom slučaju, pri izricanju kazne sud u razmatranje uzima motiv zločina i zahtev žrtve za smrću, što doprinosi da presuda bude blaža.

Takva je situacija i u Srbiji, gde Krivični zakon iz 2005. godine za ovo delo predviđa kaznu od šest meseci do pet godina zatvora, nasuprot „običnom” ubistvu za koje sledi od pet do 15 godina robije. Inače, razlika između ova dva ubistva postojala je i u Kraljevini Jugoslaviji. Posle Drugog svetskog rata, pa sve do 2005. godine, eutanazija je bila izjednačena sa običnim ubistvom.

– Sudska praksa u svetu pokazuje raskorak između zaprećenosti kazne za ovo krivično delo i blagosti kažnjavanja. Sudovi najčešće donose oslobađajuće ili uslovne presude, uz naglasak na milosrđe kao motiv i molbu umirućeg da mu se skrate muke – ističe Dragana Petrović, profesorka krivičnog prava i pobornik legalizacije eutanazije. Po njenim rečima, nesklad postoji i u odnosu lekara prema pacijentima. Na primer, u Srbiji, eutanazija je sve prisutnija u zdravstvenim ustanovama, pri čemu ne dolazi do zakonskog sankcionisanja.

– U svom pasivnom obliku, eutanazija se kod nas sprovodi više nego što se misli, ali je obavijena velom tajne. Društvo mora da se suoči sa tom činjenicom, prihvatajući vrednosti, ali poštujući i kvalitet ljudskog života. Jer, jedno ne isključuje drugo, naprotiv – obrazlaže Petrovićeva svoj stav, dodajući da kod nas još nijedan lekar nije osuđen za ovo delo. Ona smatra da bi se zloupotreba eutanazije mogla sprečiti uz preciznu zakonsku proceduru i strogo pridržavanje pravila.

– Kod eutanazije je najvažniji motiv, koji nije mržnja ili zlonamernost, već – milosrđe. Zato zakon mora da postavi oštru „demarkacionu liniju” između eutanazije i ubistva. Ljudima treba dati pravo da odaberu dostojanstvenu smrt u slučaju neizlečivih bolesti – jer, nije važno samo kako se živi, već i kako se umire – kaže naša sagovornica. Uz ocenu da kod nas nema ozbiljne javne rasprave o ovom pitanju, Petrovićeva dodaje da je teško oceniti većinski stav javnosti.

Marko Kontić, hirurg i predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, smatra apsurdnim da lekari, zaduženi za brigu o životu pacijenta, taj isti život nekome oduzimaju. Ističući brojne primere ozdravljenja naizgled neizlečivih bolesnika, Kontić naglašava presudnu ulogu lekara.

– Doktor od kojeg bolesnik zahteva umiranje nije dobar doktor. Vera u ozdravljenje jača je od bolova i bolesti, a lekar treba da u pacijentu probudi tu veru. Ako u tome uspe, oboleli neće tražiti smrt, već njegovu pomoć – kategoričan je Kontić, koji eutanaziju vidi kao „oblik smrtne kazne”.

– Medicina nije inženjering, a lekari nisu bogovi koji drže u rukama živote svojih pacijenata. Budući da nikada ne možemo sa stoprocentnom sigurnošću da tvrdimo kako za bolest nema leka, moramo se do poslednjeg momenta boriti za život bolesnika – ističe Kontić, dodajući da je čuo priče o sprovođenju eutanazije u Srbiji, ali da ne zna ni za jedan konkretan slučaj. Inače, Etički komitet SLD na redovnim zasedanjima već godinama se jednoglasno izjašnjava protiv legalizovanja eutanazije. Ipak, Kontić tvrdi da bi, u slučaju da Svetska zdravstvena organizacija zauzme pozitivan stav o legalizaciji, i kod nas bilo spremnosti za prihvatanje takve odluke. Međutim, rasprave o „ubistvu iz milosrđa”, po njemu, prolaznog su karaktera.

– Verujem da će napredak medicine i nauke u budućnosti debate o eutanaziji staviti ad akta – zaključuje naš sagovornik.

Holandija je prva zemlja u kojoj je pre nekoliko godina ozakonjeno pravo na ubistvo iz milosrđa, primenjivo čak i na decu stariju od 12 godina. Stopama Holandije ubrzo je krenula i Belgija, a milosrdno ubistvo je legalizovano i u Japanu, Kini, Kolumbiji, kao i pojedinim državama u Americi.

Dimitrije Bukvić

---------------------------------------------------

Šta kaže crkva

Srpska pravoslavna crkva je protiv eutanazije. Stav SPC zasniva se na biblijskom učenju, po kojem je Bog stvorio čoveka. Stoga, čovekovo telo je hram Duha svetoga i svaki atak na njega ujedno je napad na Boga. „Pojedinac mora da bude svestan neprocenjive vrednosti života kao božjeg dara, tako što će ga čuvati od bola, patnje i prevremene smrti. Niko nema prava da zatraži svoju smrt, niti bilo ko sme drugome da oduzme život, jer ga nije ni stvorio, već to može da učini samo Bog”, navodi se u časopisu „Pravoslavlje”, zvaničnim novinama srpske Patrijaršije.

[objavljeno: 05/09/2008.]