Muzika mi je vratila nadu

Prva asocijacija na pomen imena Marka Almonda jeste neverovatna numera „Tainted Love”. Ali, tokom karijere koja traje skoro tri decenije i puna je, kao i kod svakog velikog umetnika, uspona i padova, Piter Mark Sinkler Almond uradio je mnogo toga, snimio na desetine albuma, pomerao je granice i iznova šokirao javnost. Najpoznatiji kao frontmen čuvenog britanskog dua „Soft sel”, ovog pevača i kompozitora su 2004. godine, posle teške nesreće u Londonu kada je pao sa motora, nazvali medicinskim čudom. Uprkos dvonedeljnoj komi i malim šansama da preživi, Mark Almond je uspeo.

Britanski pevač, rođen 1957. godine u Sautportu, danas stiže u Beograd. Sutra uveče u hotelu „Jugoslavija” ima zakazan koncert. U ekskluzivnom telefonskom intervjuu za „Politiku” juče nam je priznao da prvi put dolazi u Srbiju i da je veoma uzbuđen zbog toga.

– Biće to potpuno novo iskustvo. O vašoj zemlji ne znam mnogo, osim onoga što je bilo na vestima. Radujem se unapred da saznam da li kod vas ima ljudi koji znaju i vole moju muziku, da li znaju mene…

Šta mogu da očekuju oni koji sutra uveče dođu na Vaš koncert?

Izvešću „popularan” šou. Biće tu nekih starih pesama, hitova, nekih singlova, numere sa manje poznatih albuma, akustičnih pesama, onih sa celim bendom... Moj koncert se može nazvati – „Sve od Marka Almonda”.

Da li je za Vas izazov kada u nekoj zemlji gostujete prvi put?

Da, zato što nikada ne znam šta da očekujem. Snimio sam toliko pesama tokom proteklih 28 godina, oprobao sam se u različitim muzičkim žanrovima, prošao sam kroz toliko faza… Baš zato što nikad ne znam šta da očekujem od publike u zemlji u kojoj prvi put gostujem, celo iskustvo je još uzbudljivije.

Da li Vas je možda to što ste, kao tinejdžer, slušali radio-šou legendarnog Džona Pila na Bi-Bi-Siju, opredelilo da se bavite muzikom?

Donekle, jer je Džon Pil bio važan za mnoge. Kada sam imao 10, 11 godina svake večeri sam slušao radio i emisiju Džona Pila u kojoj sam čuo neke grupe za koje do tada nisam ni znao da postoje. A muziku volim još od ranog detinjstva. Gledao sam na našem crno-belom televizoru sve emisije tokom šezdesetih. Naredna decenija bila je veoma uzbudljiv muzički period – sve je počelo sa progresivnom muzikom, nastavilo se sa glem rokom (Bouvi, „Roksi mjuzik”, „Ti reksi”), a onda su došli pank i na kraju disko i elektro. Svi ti žanrovi su uticali na mene. Muzičari moje generacije duguju mnogo toga Džonu Pilu. Kada je umro, bio sam šokiran. Bilo je to tako neočekivano. Kao da nam je važan deo života nestao.

Kako se danas sećate vremena provedenog u grupi „Soft sel”?

Imam zaista lepa sećanja. Bila su to nova iskustva za mene. Putovanja, hit ploče… Moram da Vam priznam da me za osamdesete lično ne vezuju lepa sećanja. Ali prvi dani grupe „Soft sel” bili su veoma uzbudljivo vreme. Bilo je divno kada smo se 2000. godine ponovo okupili, napravili još jedan album i održali turneju. Starim pesmama smo udahnuli novi život, i to je bilo to. „Soft sel” se više nikada neće ponovo okupiti. Ali, nemojte da brinete, jer i dalje izvodim pesme „Soft sela” na koncertima.

Koliko Vam je bilo teško da otvorite dušu i napišete autobiografiju „Tainted Life” u kojoj ste bez ustezanja govorili o problemima sa drogom, svom seksualnom opredeljenju, avanturama… i za koju ste nagrađeni?

Bilo je zaista teško. Mnogo vremena, čak dve godine, proveo sam pripremajući beleške za knjigu, a tek kakva je bila muka napisati prve reči! Međutim, kada sam konačno počeo, bilo je to pravo uživanje. Želeo sam da napišem iskrenu autobiografiju, a ne da ulepšavam stvari, jer život nije takav. Smatram da sam bio strog prema sebi i to je dobro ispalo.

Jednom prilikom ste izjavili da je, kada Vas porede sa čuvenom Edit Pjaf, to lepo priznanje. Zašto?

Uvek je lepo kada vas porede sa legendom. Ali, takva poređenja prihvatam sa dozom humora. Nisam istog pola kao Edit Pjaf, i zato mi je to zabavno, ali ona je ipak sjajna umetnica i legendarna ikona. Međutim, kada Vas već porede sa nekim, onda neka to budu legende!

Da li Vam je bilo teško da krenete dalje posle užasne saobraćajne nesreće u Londonu pre četiri godine?

Bilo mi je stvarno teško. Pravo je čudo što sam preživeo i od prvog minuta posle izlaska iz kome, krenula je prava borba. Morao sam ponovo da učim da hodam, govorim, a o pevanju da Vam i ne pričam. Teško je bilo povratiti samopouzdanje i ponovo izaći na scenu. Dobra stvar u celom tom užasu je što sam postao jači. Svaki dan sam išao na časove pevanja, povratio sam svoj glas i smatram da mi je vokal sada bolji. I dalje imam problema jer, na primer, ponekad ne mogu da se setim nekog stiha iz pesme, ali tu je uvek publika, koja mi to oprosti i pomogne. Nesreća me je naučila da se više ne plašim budućnosti i da više ništa ne planiram u životu. Nisam toliko ambiciozan, kakav sam bio nekad, opušten sam i pokušavam da uživam u životu. Eto, kada mi se ukazala prilika da održim koncert u Beogradu, ja sam je svim srcem prihvatio. Živim novi, drugi život. Radim samo ono što mi prija, zaslužio sam poštovanje mnogih u muzičkoj industriji i više ne moram nikoga da zadovoljavam, sem sam sebe. Zahvaljujući toj groznoj nesreći, mnogi ljudi su se upoznali sa mojim radom, bilo je toliko onih koji su me ohrabrivali… Svi su mi govorili koliko im je drago što sam preživeo i što se i dalje bavim muzikom.

Kako ste došli na ideju da prošle godine objavite album obrada „Stardom Road”?

– Nije mi bilo nimalo lako, jer sam se još oporavljao od nesreće. Nisam mogao da sednem i koncentrišem se na pisanje pesama. Ali, baš zato nisam hteo da pišem pesme o oporavku, već sam želeo da zavirim u muzičku istoriju i obradim neke muzičke klasike, neke manje poznate pesme… Tokom snimanja sam napisao i prvu novu pesmu – „Redeem me” i to mi je, u svoj toj depresiji, vratilo nadu.

Koji su Vaši planovi?

– Planiram da sledeće godine snimim novi album. Već imam spremne neke nove pesme. Imam zakazanu i jednomesečnu turneju sa Džulsom Holandom i njegovim „Big bendom” krajem godine. Uživam što sam ponovo na sceni i ovaj posao danas više cenim nego nekada.

Jelena Koprivica

[objavljeno: 05/09/2008]