Arhiva » Vesti » Politika 05.09.2008
Umetnost je velika
Tafil Musović, naš slikar koji živi i radi u Amsterdamu, predstaviće se retrospektivnom izložbom „Zgusnuto sećanje” u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”
Politika petak, 5. septembar 2008.
Kad krenete čuvenom beogradskom štraftom, Knez Mihailovom, na njenom početku, u Galeriji „Grafički kolektiv”, naći ćete nove crteže Tafila Musovića, beogradskog slikara, iz ciklusa „Zabava”, gde je pre tri decenije održao prvu samostalnu izložbu. I na kraju Knez Mihailove, tačnije u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, večeras u 19 časova njegovu retrospektivnu postavku pod nazivom „Zgusnuto sećanje” otvoriće Mrđan Bajić i Nebojša Bradić, ministar kulture.
Tafil Musović, beogradski đak, već dve decenije živi i radi Amsterdamu. Slika i razmišlja o svetu oko sebe sa velikim žarom, sve doživljava veoma duboko. Događalo se da je čitave cikluse svojih radova uništio jer je smatrao da može bolje i više. Albanac po rođenju, odrastao je i školovao se u Beogradu, a u inostranstvu se deklariše kao srpski slikar, iako mu to često nije bila nikakva preporuka.
Ekipa „Politike” posetila je juče Musovića u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” dok je izložba pripremana. Slike velikih i srednjih formata, kao i grupe crteža, ukupno oko 120 radova, nastajale su od 1986. do danas, u ciklusima „Death of Garcia Lorca”, „Omage to Fernando Pessoa”, „Bonjour monsieur Musovic”, „Exhile from Paradize”, „Max Beckman in Amsterdam”.
Tafil Musović se dobro raspoložen, okružen slikama i crtežima prvo prisetio svojih početaka:
Rad Tafila Musovića
– Kad pomislim na period od tri decenije, koliko je prošlo od moje prve izložbe u „Grafičkom kolektivu” , setim se Anuške Čolak-Antić, nekadašnje upravnice ove galerije, inače žene Leonida Šejke, koja je verovala u mene i govorila mi da sam mnogo talentovan. Ne moram da naglašavam koliko je to mnogo značilo na početku karijere. Zahvalan sam i Ljiljani Ćinkul, likovnoj kritičarki „Politike”, zbog svega što je uradila za mene i omogućila mi da imam celovitu retrospektivu u „Cvijeti Zuzorić”. Ova izložba nije samo pokazivanje svega šta ja mogu da uradim, već i način na koji je ona odala poštovanje mom radu. Izložba u „Grafičkom kolektivu” se zove „Zabava”, tema je boks, i ta moja priča govori o tome da se naša priroda nije promenila dve hiljade godina. Ljudi koji gledaju boks žele da vide što više krvi i padanja u nesvest. To je zabava, svi su oduševljeni, podsetimo da su to isto radili gladijatori u rimskoj Areni. Oduvek se uživalo u nasilju!
Na pitanje kako ga publika prihvata ovde, a kako u Holandiji, gde živi, Musović je odgovorio:
– Ovde ipak imam neko ime, ovde sam poznat, a tamo, u Amsterdamu, sam poznat, ali u uskim krugovima, a predrasude tamo svakako postoje. Jednom prilikom sam održao govor na svojoj izložbi u Amsterdamu, upravo zato što nas drugi nekako odmah povežu sa Balkanom i ratovima . Tada sam rekao sledeće: Nisam doživeo nijedan rat, nisam bio gladan, nikad se nisam smrzavao imao sam normalan život, čak srećan. Moja umetnost počiva na jednoj familiji umetnika Ne slikam laži, one se ne mogu naslikati kao što se ni istina ne može naslikati, ja se isključivo bavim bojom kad slikam, problemima slike i ne postoji ništa izvan toga. Slika je nova realnost i svaki umetnik je pravi, čak i ne poručujem ništa, a umetnost je velika jer se može čitati sa više strana. I ja sam moram da gledam sopstvenu sliku da vidim šta sam naslikao. Moja umetnost počiva na venecijanskoj školi, Ticijanu, Karavađu, Velaskezu, Goji, Rembrantu, Van Gogu, Munku, i kod Bejkona prestaje priča. To je moj meni.
Musovića smo pitali i da li se od slikarstva može živeti u inostranstvu, i kako bi objasnio cikluse koje ćemo videti u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, na šta je odgovorio:
– Živim mirno i skromno u Amsterdamu. Kad mi se dogodi izložba, to je za mene eksces. Dakle, radim svoj posao i živim od umetnosti, tačnije držim glavu iznad vode i ništa više od toga. Slike koje su pred vama nastajale su u različitim periodima, izlagao sam većinu ovih radova u dobrim stranim galerijama. Osećam se komotno zato što imam divnu suprugu. Poslovica da iza uspešnog čoveka stoji prava žena u mom slučaju je istinita. Inače, sadržaj je pokretač umetnosti, a kada se slika napravi, sadržaj i forma su toliko vezani da se tu ne može razlučiti šta je šta, i tada je rad dobar. Eto, ciklus „Obećani raj” govori o tome da je naš raj naša planeta. Ako pogledate sve druge planete, to jeste tako. Ali taj raj nestaje najviše zbog čoveka i njegovog odnosa prema prirodi. Ko su ti ljudi koji nam obećavaju raj? To su oni ekstremno levo ili ekstremno desno. Ciklus „Dobro jutro” pokazuje pejzaž bez ikakvog zelenila, a u svakoj od ovih slika je skriven moj portret u vidu izvora. Hteo sam da pokažem da ispravno mislim kad kažem da prirodu treba čuvati.
B. Lijeskić
[objavljeno: 05/09/2008]
Tafil Musović, beogradski đak, već dve decenije živi i radi Amsterdamu. Slika i razmišlja o svetu oko sebe sa velikim žarom, sve doživljava veoma duboko. Događalo se da je čitave cikluse svojih radova uništio jer je smatrao da može bolje i više. Albanac po rođenju, odrastao je i školovao se u Beogradu, a u inostranstvu se deklariše kao srpski slikar, iako mu to često nije bila nikakva preporuka.
Ekipa „Politike” posetila je juče Musovića u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” dok je izložba pripremana. Slike velikih i srednjih formata, kao i grupe crteža, ukupno oko 120 radova, nastajale su od 1986. do danas, u ciklusima „Death of Garcia Lorca”, „Omage to Fernando Pessoa”, „Bonjour monsieur Musovic”, „Exhile from Paradize”, „Max Beckman in Amsterdam”.
Tafil Musović se dobro raspoložen, okružen slikama i crtežima prvo prisetio svojih početaka:
Rad Tafila Musovića
– Kad pomislim na period od tri decenije, koliko je prošlo od moje prve izložbe u „Grafičkom kolektivu” , setim se Anuške Čolak-Antić, nekadašnje upravnice ove galerije, inače žene Leonida Šejke, koja je verovala u mene i govorila mi da sam mnogo talentovan. Ne moram da naglašavam koliko je to mnogo značilo na početku karijere. Zahvalan sam i Ljiljani Ćinkul, likovnoj kritičarki „Politike”, zbog svega što je uradila za mene i omogućila mi da imam celovitu retrospektivu u „Cvijeti Zuzorić”. Ova izložba nije samo pokazivanje svega šta ja mogu da uradim, već i način na koji je ona odala poštovanje mom radu. Izložba u „Grafičkom kolektivu” se zove „Zabava”, tema je boks, i ta moja priča govori o tome da se naša priroda nije promenila dve hiljade godina. Ljudi koji gledaju boks žele da vide što više krvi i padanja u nesvest. To je zabava, svi su oduševljeni, podsetimo da su to isto radili gladijatori u rimskoj Areni. Oduvek se uživalo u nasilju!
Na pitanje kako ga publika prihvata ovde, a kako u Holandiji, gde živi, Musović je odgovorio:
– Ovde ipak imam neko ime, ovde sam poznat, a tamo, u Amsterdamu, sam poznat, ali u uskim krugovima, a predrasude tamo svakako postoje. Jednom prilikom sam održao govor na svojoj izložbi u Amsterdamu, upravo zato što nas drugi nekako odmah povežu sa Balkanom i ratovima . Tada sam rekao sledeće: Nisam doživeo nijedan rat, nisam bio gladan, nikad se nisam smrzavao imao sam normalan život, čak srećan. Moja umetnost počiva na jednoj familiji umetnika Ne slikam laži, one se ne mogu naslikati kao što se ni istina ne može naslikati, ja se isključivo bavim bojom kad slikam, problemima slike i ne postoji ništa izvan toga. Slika je nova realnost i svaki umetnik je pravi, čak i ne poručujem ništa, a umetnost je velika jer se može čitati sa više strana. I ja sam moram da gledam sopstvenu sliku da vidim šta sam naslikao. Moja umetnost počiva na venecijanskoj školi, Ticijanu, Karavađu, Velaskezu, Goji, Rembrantu, Van Gogu, Munku, i kod Bejkona prestaje priča. To je moj meni.
Musovića smo pitali i da li se od slikarstva može živeti u inostranstvu, i kako bi objasnio cikluse koje ćemo videti u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, na šta je odgovorio:
– Živim mirno i skromno u Amsterdamu. Kad mi se dogodi izložba, to je za mene eksces. Dakle, radim svoj posao i živim od umetnosti, tačnije držim glavu iznad vode i ništa više od toga. Slike koje su pred vama nastajale su u različitim periodima, izlagao sam većinu ovih radova u dobrim stranim galerijama. Osećam se komotno zato što imam divnu suprugu. Poslovica da iza uspešnog čoveka stoji prava žena u mom slučaju je istinita. Inače, sadržaj je pokretač umetnosti, a kada se slika napravi, sadržaj i forma su toliko vezani da se tu ne može razlučiti šta je šta, i tada je rad dobar. Eto, ciklus „Obećani raj” govori o tome da je naš raj naša planeta. Ako pogledate sve druge planete, to jeste tako. Ali taj raj nestaje najviše zbog čoveka i njegovog odnosa prema prirodi. Ko su ti ljudi koji nam obećavaju raj? To su oni ekstremno levo ili ekstremno desno. Ciklus „Dobro jutro” pokazuje pejzaž bez ikakvog zelenila, a u svakoj od ovih slika je skriven moj portret u vidu izvora. Hteo sam da pokažem da ispravno mislim kad kažem da prirodu treba čuvati.
B. Lijeskić
[objavljeno: 05/09/2008]
Preuzeto sa sajta politika.rs »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari