Dramaturgija krvi i sperme

Naslov je lažni trag.

Tekst američkog pisca, Stefana Belbera, poznatog ovde po scenariju za film „Traka“, nije ni u kakvoj opasnosti da se svrsta u pozorišni pravac iz naslova ovog teksta, toliko drag mladim britanskim, irskim, pa i našim dramskim autorima. Veza naslova i nove predstave reditelja Stefana Sablića je priča drame „DNK“, koja se vrti oko trivijalne ideje, da poznati koreograf u poznim godinama ima sina, koji ga nalazi i napada za nemarnost, nepriznavanje, indolenciju, samoživost...

Da li je Tobi (Boris Komnenić) zaista Majkov (Nikola Vujović) otac, zagonetka je koju treba da otkrije gledalac ove zanimljive predstave. Jer, uprkos tome što je tema poznata, a rasplet predvidiv, igra tri izvrsna glumca - pored pomenutih još i Radmila Tomović(Majkova žena Lisa) preporučuje novu premijeru u Tatru u podrumu Ateljea 212 najširem sloju gledalaca. Nadigravanje glumaca poseban je kvalitet predstave, a tekst (u odličnom prevodu Stefana Sablića) daje dobru podršku toj razmeni.

Boris Komnenić, poznat kao tumačosujećenih, komplikovanih likova, ovoga puta je dijapazonu svojig glumačkih sredstava dodao još jedan valer - neku čudnu vrstu lažne iskrenosti umetnika, one koja se uči i stiče neprestanim življenjem pred tuđim očima. I onda, kada ga Majk optuži da nije hteo da zna da ima sina, zbog svog egoizma, to, zahvaljujući veštini Komnenića, proizađe kao logična činjenica i motivisana okolnost. Njegov Tobi pleni simpatije svojom dečjom otvorenošću, veštinom komunikacije političkog PR. Boris Komnenićje, posle svojih mnogih uloga, postigao da može da predstavi bilo kog čoveka, u bilo kakvoj situaciji, da od njega načini živo, pulsirajuće, osećajno biće, čak i kad mu je nametnuta klišetizirana tema.

Nikola Vujović, kao frustrirani, violentni Majk, policijski islednik, inače, što mu daje opravdanje da bude surov, kretao se u granicama lika koji ima i drugu stranu - ljubav prema ženi, građansku komunikativnost, vaspitanje, koji naprasno iščile kada padne u afekat. Vujovićje Majka predstavio složenije nego što je pisac to predvideo i napisao, i to je isključiva zasluga ovog darovitog glumca.

Radmila Tomović je Lisu odigrala sugestivno, sa akcentom na njenoj čestitosti, pod senkom teškog odnosa sa Majkom i gubljenja bliskosti s njim. Njen odnos sa Tobijem je, ipak, drastično bulevarizovan njegovim pozivom na seks, u trenutku kada se Majk vraća sa analize njihove DNK. Voljom autora, pisca i reditelja, ovim je predstava dobila akcenat TV sapunice, što joj uopšte nije bilo potrebno. Tomovićeva je uspela da Lisu, prevarantkinju koja samo asistira majku da uhvati u laži Tobija, osvetli i kao ženu kojoj su toplina i sklad neophodni, a baš te okolnosti joj izmiču. Lepa scenska pojava i vrlo interesantna dramska energija.

Pitanje ljudske i umetničke slobode, koje je stavljeno u prvi plan, ovoga puta nije bilo dovedeno do punog značenja. Posle predstave „DNK“ ostao je utisak nerazumevanja i nesporazuma unutar čoveka samog i njegove okoline, koji nije bio uslovljen Tobijevom profesijom. Ona je ostala samo lep ukras izuzetne glumačke igre.