Arhiva » Vesti » Dnevnik 22.11.2008
Jugohamletovska nostalgija
Dnevnik pre 48 dana
Pozorište mladih u Novom Sadu, pored repiznog repertoara, u novu sezonu ušlo je priređujući novosadske premijere predstava koje su rađene u koprodukciji s Bitef teatrom i Kulturnim centrom Inđija - “Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” Toma Stoparda, u režiji Jovana Grujića, odnosno “KNKNPNKN” u režiji Žanka Tomića, koju su po motivima “Leksikona Ju mitologije” producirali trupa Jorik i festivalski centar Belef. Utisak je da su obe predstave vredna ostvarenja koja će svakako značiti repertoaru Pozorišta mladih, na kojem će neko vreme da se nalaze.
Jugoslavija, imala ona mitologiju, njen leksikon ili ne, nešto je čega se “svi” rado sećaju. “Svi” zato što ima nekih novih klinaca koji s pravom ne vide zašto bi to i bilo vredno pomena - kad su neki novi klinci marili za matorce i njihove priče tipa: “E, kad smo mi bili mladi...” Bilo kako bilo, ima još mnogo onih kojima Juga znači, sve sa razvijenom mitologizacijom određenih stvari kao što su partizani, bratstvo i jedinstvo, sportski uspesi, širina, sloboda, putovanja...
Žanko Tomić koji potpisuje koncept, režiju i scenografsko rešenje, i Ninoslav Šćepanović koji potpisuje dramatizaciju, delimično izbegavajući opšta mesta koju u nacionalno probuđenoj Srbiji poseduje bilo kakva priča o dobrim, starim vremenima, birali su čime će da se pozabave, te je na sceni završilo 16 “pojmova” među kojima su svoje mesto našli “Partizani”, “Bolji život”, “Baltazar”, “Mirza Delibašić”, “Dinastija”, “Šerbedžija, Rade” i drugi motivi. Budući da je leksikon specifična forma literature koja se teško “dramatizuje” - čita i shvata kao dramski/ književno celovit (linearan ili razvojni) spisateljski poduhvat, trupa Jorik s rediteljom Žankom Tomićem opredelila se za fragmentarnu, takoreći postdramsku strukturu predstave, kojoj je ipak kao krov, ili polupropusna cirada, ponuđen motiv Haškog tribunala, odnosno Evropske unije.
Zahvaljujući glumcima i glumicama (Suzana Vuković, Jelena Đukić, Milovan Filipović, Milorad Kapor i Ninoslav Đorđević) koji su fizički i emotivno raznovrsne role izneli s velikim pokrićem, kod gledalaca se dominantno intoniraju smeh i suze. Nostalgija se mogla i očekivati, te se na tom planu izdvaja i melodramatičnost određenih pasaža (“Mirza Delibašić”), koja kao promena dobro funkcioniše u pretežno i naglašeno humoresknoj obradi eks-Ju mitova...
Gotovo kultni komad Toma Stoparda, “Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi”, koji je svoje uprizorenje našao i na filmu, gde glavne likove tumače veliki Tim Rot i Geri Oldmen, sada je postavljen i na scenu Pozorišta mladih. Jugoslav Krajnov i Milan Prljeta vrlo dobro odgovaraju na izazov da predstave dvojicu tipičnih heroja postmodernog čitanja Šekspirovog “Hamleta”, marginalaca koji poput njihovog prijatelja kraljevića, više ne znaju ni ko su, ni odakle dolaze, ni gde idu. Jedno je izvesno - njihov život (“učestvovanje u radnji”) u rukama je slučaja-sudbine.
Obilato koristeći Stopardov/ Šekspirov motiv putujuće trupe glumaca, reditelj Jovan Grujić iz pozorišta (u pozorištu) crpi osnovu za burleskni i s pravom merom apsurdan prikaz nepodnošljivo zlih vremena i sveta u kojoj su, poput u snu, naši junaci uzaludno zapitani i odlučni da shvate svoju ulogu i pronađu svoje mesto pod suncem. Dok Roz i Gil s kraja, na kojem su mrtvi, idu ka početku, na kojem su takođe mrtvi, ili obrnuto, svejedno, njihov “život” dobija konture traženjem smisla i (ne)pristajanjem da se igra po diktatu autoriteta, ma šta ili ko to bio.
Za to vreme, u pozadini, odnosno u preplitanju prvog i drugog plana (sudbine malih kao i velikih likova), odvija se velika Hamletova tragedija koja je Stopardovim, ali i Grujićevim čitanjem, još jednom uspešno relativizovala/ potcrtala osećaj ljudske beznadežnosti zaparložene u trulež, ostvarujući praktično jedinu “spasonosnu” mogućnost - da se nad njom smejemo. Čovek kralj može biti i bez krune, i u ljusci oraha, i kad ima prijatelja, a umreti može uvek, ali ne mora nikad, jer je već mrtav...
Igor Burić
Poslato 21.11.2008
Jugoslavija, imala ona mitologiju, njen leksikon ili ne, nešto je čega se “svi” rado sećaju. “Svi” zato što ima nekih novih klinaca koji s pravom ne vide zašto bi to i bilo vredno pomena - kad su neki novi klinci marili za matorce i njihove priče tipa: “E, kad smo mi bili mladi...” Bilo kako bilo, ima još mnogo onih kojima Juga znači, sve sa razvijenom mitologizacijom određenih stvari kao što su partizani, bratstvo i jedinstvo, sportski uspesi, širina, sloboda, putovanja...
Žanko Tomić koji potpisuje koncept, režiju i scenografsko rešenje, i Ninoslav Šćepanović koji potpisuje dramatizaciju, delimično izbegavajući opšta mesta koju u nacionalno probuđenoj Srbiji poseduje bilo kakva priča o dobrim, starim vremenima, birali su čime će da se pozabave, te je na sceni završilo 16 “pojmova” među kojima su svoje mesto našli “Partizani”, “Bolji život”, “Baltazar”, “Mirza Delibašić”, “Dinastija”, “Šerbedžija, Rade” i drugi motivi. Budući da je leksikon specifična forma literature koja se teško “dramatizuje” - čita i shvata kao dramski/ književno celovit (linearan ili razvojni) spisateljski poduhvat, trupa Jorik s rediteljom Žankom Tomićem opredelila se za fragmentarnu, takoreći postdramsku strukturu predstave, kojoj je ipak kao krov, ili polupropusna cirada, ponuđen motiv Haškog tribunala, odnosno Evropske unije.
Zahvaljujući glumcima i glumicama (Suzana Vuković, Jelena Đukić, Milovan Filipović, Milorad Kapor i Ninoslav Đorđević) koji su fizički i emotivno raznovrsne role izneli s velikim pokrićem, kod gledalaca se dominantno intoniraju smeh i suze. Nostalgija se mogla i očekivati, te se na tom planu izdvaja i melodramatičnost određenih pasaža (“Mirza Delibašić”), koja kao promena dobro funkcioniše u pretežno i naglašeno humoresknoj obradi eks-Ju mitova...
Gotovo kultni komad Toma Stoparda, “Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi”, koji je svoje uprizorenje našao i na filmu, gde glavne likove tumače veliki Tim Rot i Geri Oldmen, sada je postavljen i na scenu Pozorišta mladih. Jugoslav Krajnov i Milan Prljeta vrlo dobro odgovaraju na izazov da predstave dvojicu tipičnih heroja postmodernog čitanja Šekspirovog “Hamleta”, marginalaca koji poput njihovog prijatelja kraljevića, više ne znaju ni ko su, ni odakle dolaze, ni gde idu. Jedno je izvesno - njihov život (“učestvovanje u radnji”) u rukama je slučaja-sudbine.
Obilato koristeći Stopardov/ Šekspirov motiv putujuće trupe glumaca, reditelj Jovan Grujić iz pozorišta (u pozorištu) crpi osnovu za burleskni i s pravom merom apsurdan prikaz nepodnošljivo zlih vremena i sveta u kojoj su, poput u snu, naši junaci uzaludno zapitani i odlučni da shvate svoju ulogu i pronađu svoje mesto pod suncem. Dok Roz i Gil s kraja, na kojem su mrtvi, idu ka početku, na kojem su takođe mrtvi, ili obrnuto, svejedno, njihov “život” dobija konture traženjem smisla i (ne)pristajanjem da se igra po diktatu autoriteta, ma šta ili ko to bio.
Za to vreme, u pozadini, odnosno u preplitanju prvog i drugog plana (sudbine malih kao i velikih likova), odvija se velika Hamletova tragedija koja je Stopardovim, ali i Grujićevim čitanjem, još jednom uspešno relativizovala/ potcrtala osećaj ljudske beznadežnosti zaparložene u trulež, ostvarujući praktično jedinu “spasonosnu” mogućnost - da se nad njom smejemo. Čovek kralj može biti i bez krune, i u ljusci oraha, i kad ima prijatelja, a umreti može uvek, ali ne mora nikad, jer je već mrtav...
Igor Burić
Poslato 21.11.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari