Dobar zaplet

Popularni italijanski pisac Đulio Leoni boravio je nedavno u Beogradu, gde je predstavio svoj najnoviji roman „Krstaši tame“, koji je nedavno objavila beogradska izdavačka kuća „Laguna“. Na pitanje kako objašnjava toliku popularnost kod srpskih čitalaca, Leoni u razgovoru za Glas kaže da je to „na neki način pre poklon srpskih čitalaca meni, nego moj njima, jer znam da moje knjige nisu jednostavne za čitanje“.

- Moji romani su višeslojni. Ima tu dosta zagonetki, tako da ja zapravo treba da uputim kompliment srpskim čitaocima. Nemam nikakvih iluzija. Ja smatram da su moji romani zabavni. Nisam pokušao da se maskiram između nekih istorijskih maski. Pre svega, ne volim u književnosti takav pristup. Budući da pišem istorijske trilere, u središtu tih romana, u središtu njihovih događanja jeste neka enigma, neka misterija, koju treba rešavati. U to vreme, u 13. veku nisu postojala nikakva sredstva. Nije postojala čak ni lupa. Jedino što je istražitelj mogao da koristi bio je njegov intelekt i njegov um i to je ono što upravo radi Dante. Naravno, u tome mu mnogo pomaže njegova kultura, njegova kulturna formacija i ta njegova aristotelovska logika i ja sam hteo da prikažem kako jedan čovek u 13. veku potpuno bez sredstava uspeva da reši te strašne zločine.

STROGO LIČNO

Dante je bio političar, ratnik, zaverenik... Imao je izuzetno zanimljiv život i zato sam ja odabrao da pišem o tom periodu njegovog života kada se u njemu tek začinje ideja da će napisati „Božanstvenu komediju“. E, sad, njegovim delom neka se bave književni teoretičari i istoričari. Do sada, oni su uglavnom govorili da je Danteov motiv bila neka kolektivna krivica. Ja smatram da je to bilo nešto strogo lično i individualno i ima da otkrivaju dalje - kaže Leoni.

Tematika vaših romana i dalje je u domenu istorije, misterija, zagonetki koje ona nosi. Kako je došlo do toga da se bavite ovom tematikom, a ne, recimo, pisanjem ljubavnih romana?

- Podstakla me je radoznalost. Ona je bila presudna. Jer, ja sam neobično radoznao prema stvarima koje ne poznajem, kao i većina ljudi, pretpostavljam. Kad bih se našao ispred neke zatvorene kutije, ja bih morao da je otvorim. Tako je i sa odabirom tema. Što dublje zadiremo u prošlost, tih kutija je sve više i one su sve veće. To me je i podstaklo da radnju svog romana smestim u srednji vek. Jedno ubistvo može da se dogodi i u autobusu, ali svakako je mnogo zanimljivije ako se dogodi u dirižablu. Sve moje romane, osim toga, karakterišu snažna motivacija i, naravno, dobar zaplet. Ja sam odabrao da pišem o periodu Danteovog života, o celih petnaest godina, pošto se mislilo da je on celog svog života pisao. A Dante je zapravo celog svog života radio sve drugo, dok se pisanjem bavio samo 15 godina.

Poznajete li srpsku književnost? Da li ste čitali neka dela srpskih pisaca?

Nažalost, osim Andrića nisam čitao ništa drugo. Od kako „Laguna“ objavljuje moje knjige na srpskom, dešava se da mi mnogi srpski pisci šalju svoje knjige. Međutim, ja ne mogu da ih čitam, jer nisu prevedene. Drugo, zapazio sam i prevodioci su mi rekli da je tematika tih knjiga ili ratna ili sa temama koje su se iskrilile kao posledica ratova. Mislim da srpski pisci moraju malo više da se smeju, da budu nekako radosniji, a ne da pišu samo na tužne teme.

Autor:

Mila Milosavljević