Srbija u talačkoj krizi

Ratko Mladić i Goran Hadžić

Verujem da je većina građana ove zemlje zaokupljena brigom kako da preživi usled silnih poskupljenja koja ovih dana pritiskaju sve nas, a o padu dinara i kupovne moći neću ni da govorim. Stiče se utisak, a ispitivanja javnog mnjenja to dobrim delom potvrđuju, da je građanima priča o Kosovu, Hagu i sličnim temama već, blago rečeno, dosadila. Jednu polovinu građana to apsolutno ne interesuje, dok je drugoj polovini građana to fitilj koji potpaljuje njihovo i ovako veliko nezadovoljstvo.

Glavni tužilac Haškog suda Serž Bramerc boravio je protekle sedmice u Beogradu, gde je razgovarao sa srpskim zvaničnicima i članovima Akcionog tima za lociranje i hapšenje preostalih haških begunaca, generala Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Ono što ni Serž Bramerc, a ni naši zvaničnici nikako da kažu otvoreno jeste činjenica da će Holandija stopirati primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU čak i da izveštaj Serža Bramerca o saradnji Srbije s Haškim tribunalom bude u potpunosti pozitivan. To i nije najčudnije u celoj priči jer će Bramerc pripremiti redovan šestomesečni izveštaj o saradnji Srbije s Tribunalom, koji će podneti Savetu bezbednosti UN krajem novembra, a predstaviti na sednici sredinom decembra.Tada će se konstatovati da Srbija čini velike napore u saradnji, ali da to nije dovoljno za Holandiju, što znači da nema napretka u pogledu SSP.

Ne treba biti Ajnštajn da bi se zaključilo kako Holandija nema politički, ekonomski i bezbednosni kapacitet da se suprotstavi ostalim članicama EU, koje su sve do jedne za napredak Srbije u pogledu SSP, kao u ostalom i SAD, bar deklarativno. Znači, reč je o tajnoj diplomatiji gde najmoćnije zemlje, koje javno podržavaju Srbiju u napretku ka EU, tajno ohrabruju Holandiju da istrajava u svom rigidnom stavu. To izgleda još čudnije kad pitate najmoćnijeg ambasadora u Beogradu kako ocenjuje zalaganje Srbije u pogledu lociranja i hapšenja preostalih osumljičenih, a on odgovara: "Boris, Ivica i Vukčević apsolutno daju sve od sebe, ja im verujem, kao i naporima BIA." Ostaje nam samo da čitamo između redova, a tu piše da ćemo, ma kakve napore učinili, ostati u prinudnom, ucenjenom položaju, jer je u ovom trenutku upravo to politički i bezbednosni cilj najmoćnijih zemalja EU i SAD. Na Vladi Srbije je da iznađe rešenje iz talačkog položaja. Da će se to ostvariti putem hapšenja preostale dvojice optuženika – malo je verovatno, jer čisto sumnjam da se general Ratko Mladić i Goran Hadžić mogu locirati bez obaveštajno-bezbednosne pomoći onih koji danas namiguju Holandiji, uz sve uvažavanje sposobnosti i želje onih u BIA i VBA.

Ekonomske i administrativne reforme

Da put u Evropsku uniju nije izlet na Frušku goru – trebalo bi napomenuti nekim našim političarima. Neki od njih bili su toliko optimistični u ocenama da ispada kako smo već odavno članica EU. Nismo, a ukoliko se Srbija ne uozbilji i ne saopšti svojim građanima koliko je to složen i težak proces – teško da ćemo uskoro ući u EU.

Danas postoje dva oficijelna uslova, da ne kažem ucene, jer se ucenom može smatrati samo hapšenje Haških optuženika, dok je uslov u pogledu ekonomskih i administrativnih reformi pravo onih u čije društvo želite da uđete.Te reforme našeg ekonomskog i administrativnog sistema imaju bar tri ozbiljne prepreke: političku, socijalnu i stručnu. Politička prepreka ekonomskim i administrativnim reformama

unajkraće se ogleda u činjenici da je nekorisno i opasno ući u smanjenje ovako glomaznog, skupog i neefikasnog administrativnog aparata, kad je taj aparat, s hiljadama radnih mesta i apanažama vrednim hiljade evra, postao nekako smisao srpske političke borbe. Privredne reforme, koje se moraju sprovesti ukoliko želimo u EU, nekako najviše pogađaju našu ekonomsku oligarhiju, koja je, opet, najveći finansijer naše političke elite. Otuda i zastoj i izostanak političke spremnosti da se otpočnu ozbiljne administrativne i ekonomske reforme.

Što se tiče socijalnih razloga, ne treba reći ništa više nego da je takva reforma jednaka brojnim otpuštanjima, za koja niko nema rešenja – šta sa tim ljudima? I, na kraju, onaj stručni razlog, ono zbog čega će reforme ekonomskog i administrativnog sistema ići teško jeste nedostatak stručnog osoblja. Naravno, tu ne mislim na malobrojne samoproklamovane eksperte ekspertske stranke, već mislim na deficit onih 120.000 menadžera koje je još 2002. godine pokojni Zoran Đinđić pomenuo kao srpski nedostatak, kao kadar neophodan za ozbiljne reforme u ovoj zemlji, potreban da Srbija postane savremena, napredna i ekonomski održiva zemlja. Tih stručnjaka nemamo, ali sam siguran da imamo 120.000 budala koje život i društvo doživljavaju na samo njima znan način. Ono što je nabitnije jeste da znamo da nam međunarodna zajednica ne može pomoći da se promenimo; tačnije, da ne želi da angažuje potrebne kapacitete kako bismo mobilisali kritične snage u društvu da nam bude bolje. Imaju važnije prioritete od Srbije. Oni su racionalni, ozbiljni i promišljeni, sve ono što mi trenutno nismo, a trebalo bi da budemo kako bismo postali deo EU.