Klaus: Kako sam se stideo

Da se sa priznavanjem Kosova od strane Češke ne mogu pomiriti, dovoljno je poznato. Ipak su me veoma uznemirile reči gospodina ambasadora Vereša, koji mi je rekao da Srbi nisu lično i k srcu uzimali kada su Kosovo priznavale takve zemlje kao što su Holandija, Finska ili Nemačka, ali ih je korak češke vlade pogodio. Isto tako me je pogodilo kada mi je on u razgovoru pomenuo nekoliko značajnih momenata iz istorije naših dveju zemalja. Na primer to da je:

- tokom Prvog svetskog rata T. G. Masarik putovao po svetu (i osnivao samostalnu Čehoslovačku) sa srpskim pasošem, jer mu je Austro-Ugarska oduzela putnu ispravu.

- tokom Drugog svetskog rata dedu gospodina ambasadora Vereša uhapsio Gestapo zato što je bio masarikovac i benešovac.

- otac gospodina ambasadora posle rata studirao u Pragu i bio proteran 1948. iz naše zemlje od strane naših vlasti jer nije hteo da

se odrekne svog predsednika Tita u korist Staljina.

- u avgustu 1968. Jugoslavija kao jedina zemlja proglasila mobilizaciju posle upada vojske Varšavskog pakta u našu zemlju. A sada gospodin ambasador u nedelju ujutro odlazi u Srbiju jer se od svih svojih prijatelja napuštena Srbija ne može pomiriti s korakom naše vlade.

Mislio sam da brzim pozivom srpskom ambasadoru pred njegov neželjeni odlazak dam makar mali signal ljudima kod nas i u Srbiji da se u odnosu Čeha prema Srbima ništa ne menja. Bilo mi je drago kada mi je rekao da sam jedini predsednik koji je nešto tako uradio. Nisam, ipak, ni slutio da ću toliko morati da se stidim.

(Češki predsednik Vaclav Klaus ovaj tekst je napisao nakon što je u petak primio srpskog ambasadora dr Vladimira Vereša koji je, u znak protesta zbog toga što je češka vlada priznala Kosovo, povučen na konsultacije u Beograd)