Zašto sam protiv saveza sa Demokratskom strankom

Ukoliko bi vrh Socijalističke partije Srbije rešio da pravi koaliciju sa Demokratskom strankom, našao bi se u manjini u Glavnom odboru. Ivica Dačić to zna. U tom slučaju došlo bi do rascepa u SPS-u – ili bi taj deo rukovodstva bio isključen iz stranke ili bi se formirala nova Socijalistička partija Srbije. Za sada raskol nije verovatan iako postoji jedna manjina članova GO koja aplaudira onim pojedincima koji se javno zalažu za početak razgovora sa DS-om. Među socijalistima ima mazohista i trgovaca svake vrste, ali se ne može očekivati da će SPS poći za njima, tvrdi u razgovoru za „Politiku” akademik Mihailo Marković, jedan od osnivača i ideologa SPS-a. On je jedan od tridesetak potpisnika pisma (među kojima su bivši bliski saradnici Slobodana Miloševića, članovi najužeg rukovodstva, osnivači stranke i bivši ministri), upućenog pre nekoliko dana Ivici Dačiću u kome se zahteva nastavak razgovora o vladi sa Demokratskom strankom Srbije i Srpskom radikalnom strankom sa obrazloženjem da bi savez sa DS-om bio samoubistvo SPS-a.

Zašto ste protiv saveza sa DS-om?

Dva demokratska ministra odbrane su vojsci zadali uništavajuće udarce – penzionisani su svi oni koji su na Kosovu uspešno branili zemlju. Uništen je najveći deo kvalitetnog oružja, valjda pod pretpostavkom da će nas braniti Nato koji nas je pre osam godina bombardovao i kome većina naših građana neće želeti da se priključi.Da i ne govorimo o tome kako su se demokrate i njihovi krizni štabovi držali prema socijalistima 2000. godine, kako su kidnapovali i izručili Hagu njihovog predsednika i kako su njima i njihovom vladavinom devedesetih godina do juče plašili narod.

Pored toga, DS u skladu sa takozvanim „vašingtonskim konsenzusom” sprovodi politiku tranzicije u kapitalizam, potpune privatizacije društvene imovine, čega nema ni u SAD ni u vodećim evropskim zemljama i potpune ekonomske liberalizacije. Ta politika je štetna po našu zemlju. Naša preduzeća su budzašto rasprodata, naše banke ukinute, socijalne razlike su drastično porasle. Sa takvom politikom budućnost zemljeje mračna. Šta ćemo da radimo kada izostanu dosadašnji prihodi od privatizacije ? Za kratko vreme smo potrošili ono što je društvo pola veka stvaralo.

Danas nema nijedne stranke koja je protiv privatizacije, to nije samo politika DS-a?

Po programu SPS je za svojinsku transformaciju u oba pravca. Tamo gde je potrebna individualna inicijativa tu treba ići u privatizaciju, ali ima i preduzeća gde je potrebno ukrupnjavanje i podruštvljavanje. Nigde se na svetu ne vrši svojinska transformacija samo u jednom pravcu. SPS je prva donela Zakon o privatizaciji što sam ja kritikovao. Ali po tome zakonu radnici su dobijali znatan deo kapitala. Međutim, ti radnici su pritisnuti nevoljama prodavali akcije.

Pa ipak na ovim izborima lista „Za evropsku Srbiju” je dobila najveći broj glasova, a stranke koje slove za nacionalne poput SRS-a i DSS-a dobile su manje od onoga čemu su se nadale?

Kada je u pitanju DSS, jasno je da predsednik vlade koji je lider njihove stranke, snosi odgovornost za neuspeh vlade. S druge strane, demokrate su dobili dosta glasova jer su se služili plašenjem naroda. Tadićeva kampanja je počela sa obećanjem boljeg života, ali su njihovi savetodavci Amerikanci ocenili da to ne vredi nego da treba narod plašiti. Narod je plašen ne samo povratkom u devedesete godine – inflacijom, blokadom, nestašicama, nego i bombardovanjem. Jedan sloj birača koji inače nije bio spreman da glasa uplašio se i glasao za demokrate. To su neočekivani glasovi.

Ali strah od devedesetih godina nije neosnovan?

Za mnoge ljude je sada gore nego što je bilo i zato je to bila manipulacija.

Mnogi ljudi žive bolje?

Naravno da neki žive bolje, ali da li većina živi bolje. Penzioneri koji imaju šest-sedam hiljada dinara, nezaposleni…

Devedesetih su mesecima kasnile penzije?

Čekajte, pa ono je bilo loše vreme, nema sumnje. Ali za većinu naroda ni sada nije bolje vreme.

Dragoljub Mićunović tvrdi da su DS i SPS programski najbliže i da je zato prirodno da idu u koaliciju?

Dragoljub Mićunović je u proleće 1990. godine pokušao da me ubedi da priđem DS-u jer će oni imati najbolji socijalni program. Nikada nisam video taj socijalni program. U praksi ga sigurno nema. Mićunović sada čak i studentsku pobunu iz 1968. godine, koja je bila izrazito levo orijentisana (sam Mićunović je tada predložio da se Beogradski univerzitet nazove Crveni univerzitet „Karl Marks”), sada pokušava da predstavi kao liberalni pokret. Šta je to drugo nego prekrajanje istorije i pranje sopstvene biografije?Ne znam u čemu je takozvana socijaldemokratska orijentacija DS-a, u pravom smislu te reči.

I Ivica Dačić kaže da je SPS-u ideološki bližaDS?

Ako je tako rekao Dačić, to je potpuno neosnovano jer u svakom pogledu je DS ideološki najdalji SPS-u. Možda je mislio na bliskost u tom smislu što DS pripada socijalističkoj internacionali. Međutim, što se tiče Socijalističke internacionale, ona je danas u rukama američkih plaćenika. Čovek koje je vodi, Jorgos Papandreu, član je Bilderberg grupe, jednog od tri tajna centra globalizma. On je tamo zajedno sa Bilom Klintonom, Martijem Ahtisarijem, sa lordom Karingtonom i sličnima.

Da li to znači da, po vašem mišljenju, SPS-u nije mesto u Socijalističkoj internacionali?

Smatram da nije, zato što je ona odstupila potpuno do onoga što je nekada bila socijaldemokratija.

Boris Tadić kaže da je vreme za nacionalno pomirenje, pri čemu misli na SPS. Da li je, po vama, došlo vreme da DS i SPS „zakopaju ratne sekire”?

Treba pozdraviti svako nacionalno pomirenje i svako „zakopavanje ratnih sekira”. Ali to pretpostavlja jednu iskrenu pomirljivost i tolerantnost. A nje nije bilo pre svega nekoliko nedelja kada je predsednik Tadić upozoravao da neće dozvoliti formiranje vlade na osnovu aritmetičke većine. Postavljaju se dva pitanja: zašto se nudi mir jednima, socijalistima, a zaoštravaju odnosi sa drugima – radikalima i „narodnjacima”. Drugo, da li je motiv ovakve selektivne pomirljivosti uspostavljanje novog tolerantnijeg duha u našem političkom životu ili prosta računica da je ovo navodno pomirenje sa socijalistima jedini način da se ostane na vlasti.

Kako komentarišete tezu da bi ulazak SPS-a u koaliciju sa DS-om „oprao” stranku od svih grehova iz prošlosti?

I čovek pojedinac i jedna partija treba da budu kritični prema slabostima i ograničenostima ispoljenim u prošlosti. Ja sam posle poraza SPS-a na izborima 2000. godine insistirao na samokritici SPS-a kao neophodnog uslova za jedan novi početak, za jednu istinsku moralnu i kadrovsku obnovu. To nije učinjeno, zato se Socijalistička partija nije uspravila i od izbora do izbora se bori za golo preživljavanje. Međutim, sasvim je druga stvar kad vam neko odozgo govori da treba da operete navodne grehe svoje prošlosti i kada vam obećava da ćete to postići ako učinite nešto za njega.

Koliko seSPS reformisala u odnosu na ono što je bila tokom devedesetih godina?

SPS je već od 1995. do 2000. godine znatno odstupio od svog izvornog programa. Doneo je Zakon o privatizaciji, dozvolio korupciju, od ratnih bogataša i novih kapitalista napravio svoje saveznike, tolerisao vrlo autoritarno ponašanje Slobodana Miloševića i Mire Marković. Posle 2000. godine rukovođenje je demokratskije, privučeni su na saradnju mnogi socijalisti koji su ranije bili odbačeni, velika je prednost što nema JUL-a. Međutim, SPS nažalost nedovoljno radi sa narodom. Uvukao se u partiju u određenoj meri trgovački duh, pa se opredeljivanje nekih funkcionera oslanja na tržišne odnose, „ko da više”.

Kakva je situacija u vrhu stranke?

Ljudi koji danas vode SPS nisu bili najbliži saradnici Slobodana Miloševića, što može biti i dobro s obzirom na velike greške koje su učinjene poslednjih godina Miloševićeve vlasti. Među njima ima sposobnih i pristojnih ljudi, ali ima i onih koji politiku manje shvataju kao borbu za određene principe i programske ciljeve, a više kao jednu od unosnih profesija koja obezbeđuje udoban život, lični uticaj i publicitet.

Kako komentarišete tezu da bi ulazak u koaliciju sa radikalima ugrozio opstanak SPS-a, odnosno doveo do njegovog utapanja u SRS?

Ta teza je neosnovana. Opstanak partije može da ugrozi upravo neulazak u koaliciju sa radikalima. Pretpostavimo da SPS odluči da ne uđe ni u jednu od koalicija, onda bi bilo nemoguće formiranje vlade i bili bi raspisani novi izbori. Takva odluka bi izazvala opšte ogorčenje naroda jer toliko gubljenje vremena i troškove zbog organizovanja novih izbora niko razuman ne bi mogao da prihvati. I ne samo to, nego bi posebnu cenu morala da plati upravo SPS jer bi ona bila smatrana glavnim krivcem što do vlade nije došlo. U tom slučaju ogroman broj članova SPS bi otišao u druge partije, pre svega radikalima. To bi ugrozilo SPS.

Jelena Cerovina

[objavljeno: 08/06/2008]