Mirko Cvetković mandatar za sastav Vlade Srbije

Predsednik Srbije Boris Tadić odlučio je juče da Narodnoj skupštini Srbije predloži da kandidat za predsednika Vlade Srbije bude dosadašnji ministar finansija Mirko Cvetković, saopštila je sinoć pres-služba predsednika Srbije.

Posle obavljenih konsultacija sa predstavnicima svih parlamentarnih stranaka i lista, predsednik Tadić je saopštio da je postignuta većina u Narodnoj skupštini Srbije i da će novu vladu Srbije formirati lista „Za evropsku Srbiju”, koalicija SPS-PUPS-JS, koalicija „Za evropski Sandžak” i Savez vojvođanskih Mađara.

P. R.

--------------------------------------------------------------------------

Stručnost ispred politike

Što bi rekao Mirko Cvetković sve je teorijski moguće. Ispostavilo se – i praktično. Mada je poslednjih dana mogućnost da se predsednik Boris Tadić između dvojice političara i jednog ekonomskog eksperta odluči za onu opciju koja daje više nade da će se srpska vlada konačno, sem belosvetskim baviti i ovdašnjim ovozemaljskim pitanjima od kojih se živi – izgledala ravna kolektivnoj odluci da Srbina pošaljemo na Mesec, očigledno je pobedio pragmatizam i, verujemo, osećaj šta je Srbiji u ovom trenutku najpotrebnije.

Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je Mirko Cvetković, bar kako tvrde oni koji su godinama sa njim radili, kadar da se izbori sa glavnim izazovom budućeg premijera: da, kako je i sam prepoznao, „pomiri ne toliko različite stavove i interese, koji će već biti usaglašeni kroz koalicioni sporazum, nego različite temperamente ljudi, kako bi vlada funkcionisala kao dobar i složan tim”. I to stručnim argumentima. I, kao retko ko na srpskoj političkoj sceni – bez povišene retorike. U miru, kojim se, i posle višečasovne žučne rasprave u parlamentu u kojoj nije bio pošteđen, negde iza ponoći poslanicima obrati sa „uvažene dame i gospodo”.

Srbi, navikli na balkanski tip lidera, ma koliko im to bilo teško, moraće da se naviknu da se jačina argumenata ne meri visinom tona ni količinom izrečenih žaoka na račun protivničke strane. Ni žarom i ostrašćenošću u borbi za političke pozicije. I na to da je priznanje, kao ono o budžetu koji je politički ali ne i ekonomski optimalan, koliko hrabro, toliko i politički mudrije od bilo kakve odbrane. Da li će, sem stručnosti, korektnosti, postojanosti i mira, primerenog zadovoljnom i ostvarenom čoveku srednjih godina, novi premijer otkriti i liderske sposobnosti, u koje neki sumnjaju, vreme će pokazati.

Možda će Boris Tadić za početak biti na muci da ubedi onu struju u svojoj partiji koja premijera drugačije zamišlja, ali ono u šta može da bude siguran jeste da će se njegov izbor, i sam uveren da se obećano mora ispuniti, svojski truditi da tako i bude. Nama običnima ostaje da se nadamo da će to biti ekonomski smisleno, da će zaista „odgovarati svim socijalnim grupama, budžetskim mogućnostima i obezbediti ubrzani razvoj”. Ili najjednostavnije, da će doneti – bolji život običnom čoveku. Bar zbog toga što oni koji mandatara znaju, i profesionalno i privatno, tvrde da i sam živi kao sav normalan svet.

Naravno, ne bili u koži premijera Cvetkovića: zbog gomile nasleđenih ekonomskih i političkih problema i zbog toga što je jasno da sam nije birao tim sa kojim će savladavati te probleme. Sigurno je da takav tim u svojoj privatnoj firmi ne bi sastavio, koliko je izvesno da, svestan političke realnosti, to ne bi ni priznao. Verovatnije da bi odgovorio: šta vredi i najbolji tim, ako nema podršku.

Neće biti prijatno premijeru Cvetkoviću ni kad se iz fioke, što se da očekivati, ovih dana ponovo izvuku optužbe izrečene samo pre godinu dana kada je postavljen za ministra finansija, u kojima su mu spočitavali sukob konsultantskog interesa u „Ces Mekonu” i direktorskog u Agenciji za privatizaciju, 88 sumnjivih privatizacija, veze sa tajkunima… (Ove poslednje ili tačnije tu ekonomsku kategoriju, kaže, ne poznaje). Ali i to je, zna i Cvetković, Srbija koja nikome apriori ne veruje. Naročito, kad je o poštenju reč. Zakleti reformisti, koji u svoje redove bez mnogo razmišljanja primaju i budućeg premijera, kažu da je najbolji dokaz kako je radio to što je Agencija za privatizaciju, čije je temelje postavio, jedna od retkih tržišnih institucija u Srbiji, koja i danas funkcioniše po svim knjiškim pravilima.

Poučen prethodnim iskustvom, da bi izbegao sve sumnje, kad je došao na mesto ministra finansija, privatnu konsultantsku firmu „Interkon” – ugasio je. Neko ko se ne bavi konsultantskim poslom već mu je, kaže, „ukrao” naziv firme.

Možda nije bitno, ali novi premijer ume i da se nasmeje. I na sopstveni račun. Priznaje, simpatično mu je kad ga zbog sede kose i brade nazivaju Deda Mrazom. I kad ga, saradnici i novinari zadirkuju što je, kad već ne stiže u Beogradu, između dva sastanka, negde na jugu Srbije, bez kompleksa, dedamrazovske atribute poverio nepoznatom lokalnom frizeru. Možda će, kad ga put tamo ponovo nanese na samostalnoj zanatskoj radnji zateći dobar marketinški potez malog biznismena – natpis „Kod premijera”.

Vesna Jeličić

[objavljeno: 28/06/2008.]