Divovi među drvećem

Idući zemljom Srbijom u potrazi za nečim neobičnim i zanimljivim i za pero i za fotoaparat, jednostavno je nemoguće ne primetiti grandiozna stabla lipa koja bi, samo kada bi znala da govore, mogla da ispričaju mnogo toga o ljudima i događajima na ovim prostorima u poslednjih nekoliko vekova, koliko se procenjuje da su stari. Velikih stabala lipa ima širom Srbije, ali, ipak, pravi orijaši među lipama nalaze se u gružanskom selu Borač, podno, po lepoti i istorijskoj prošlosti, čuvenog Boračkog krša, u selu Beršići, u Rudničko-takovskom kraju i u selu Slavkovica kod LJiga.

Za lipu koja raste u porti crkve Svetog arhangela Mihajla, koja je izgrađena još 1359. godine, a možda je i starija, Dušan Božović, meštanin koji važi za najboljeg poznavaoca istorija rimskog, a potom i srednjovekovnog utvrđenja Borač.

- Poznato je da je u samom rimskom, a zatim i srednjovekovnom gradu Borač, jedan deo grada opasanog zidinama bio zasađen lipama pa se to mesto i danas označava kao lipar. Najverovatnije je da su lipe koje rastu u porti crkve, sada ih ima bar stotinak, potomci baš tih lipa iz utvrđenog grada Borač koji je bio veoma važan grad i koji je imao svoju podgradinu u kojoj je tada, prema nekim zapisima, živelo dvadesetak hiljada stanovnika, po čemu je u to vreme ovo mesto bilo jedno od najmnogoljudnijih na ovim prostorima. Međutim, vremena su prošla, ostalo je mnogo zapisa o važnosti utvrđenog grada Borač, ostale su zidine, crkva, i eto, ostale su ove lipe koje su potomci onih lipa koje svojim mirisom ulepšavale život rimskoj vlasteli, kasnije despotu Stefanu Lazareviću koji je ovde izgradio svoj letnjikovac, a ostali su zapisi da je na Boračkom kršu veoma često boravio i car Dušan - kaže Dušan Božović, opisujući delić istorije gružanskog sela Borač.

Na oko šezdesetak kilometara od gružanskog orijaša koji raste u aleji lipa, u porti crkve Svetog arhangela Mihajla, u selu Beršići, u porti crkve, ali crkve koje odavno nema, raste stablo lipe za koje meštani kažu da je staro preko 500 godina.

- Niko se ne seća kojem je svecu bila posvećena crkva, niti kada je izgrađena i kada je srušena, ali mesto na kojem je bila crkva i danas se naziva portom, a u središnjem delu porte raste lipa kojoj je verovatno preko 500 leta i koja i danas služi, umesto crkve, kao seoski zapis. Iako je veoma staro, stablo lipe je izuzetno zdravo, a krošnja drveta pokriva površinu od preko četri ara - priča Milojko Jovčić, čija se dvorište graniči s nekadašnjom crkvenom portom.

Od beršićkog gorostasa starog, po mnogima, pola milenijuma, koji raste u porti nekadašnje crkve, na dvadesetak kilometara severno, u selu Slavkovica, u zaseoku Stevanovići, još jedna, možda i najstarija lipa za koje se zna na ovim prostorima.

- Đed Rajko mi je pričao da ni njegov prađed nije znao kada je lipa izrasla, što znači, ako bi računali, da je stara i više nego što ima od kada su se Stevanovići ovde naselili, a prema porodičnom predanju, mi smo u Slavkovici već sedam ili osam generacija. Jedino što se o lipi pričalo kod mojih predaka je to da je vazda bila ovolika kolika je danas i da je ostao amanet „da niko iz naše kuće nikada na lipu ne diže sekiru“ - toliko ti ja o lipi znam, a što su ostavili takav takav amanet, to su verovatno niko nikada neće razaznati - kaže Slaviša Stevanović (43), domaćin iz Slavkovice, čija se kuća nalazi nedaleko od lipe u čijem se korenju nalazi kladenac u kojem se nikada ne menja temperatura vode.

Autor:

Zoran Marjanović