Toljagom na medveda

Nisu stari džabe govorili da lepa reč i gvozdena vrata otvara. Uverila se u to i Draga, koja unazad nekoliko godina svako leto, uključujući i dobar deo proleća, provodi u Selu ispod Planine. Istina, vrata nisu bila gvozdena, ali je reč bila lepa, topla, ljudska. Izgovorena od srca, odobrovoljila je i medveda.     

Desilo se to u proleće sedamdeset i neke. Krenula je Draga, kao i svake godine u to doba, sa porodicom u Selo. Puta do kuća nije bilo. Išlo se peške, kroz šumu. A šuma gusta, borova. Mračna i usred bela dana, a kamoli predveče kad sunce zađe za Planinu.

Šuma svud okolo. Borići teže ka visinama, a zelenilo se zaletelo u trku sa vremenom. Kao da bi htelo da dohvati nego i iscedi koju kap zalazećeg sunca.

-Oooj, Jovane! - dozivao je neko s one strane brega.

A bregovi, ovi komovski, grlili su to ime i vukli ga sebi.

-Oooj, Milane, čujem te! - odjekivalo je s drugog brega.

Reči su se ponavljale sve tiše i tiše, da bi se izgubile u dolinama.

Draga je sa svojima ćutke koračala. Ponovo je šumom zavladala tišina. Čulo se samo pucketanje grančica koje su se lomile pod njihovim nogama. Put kojim su išli više nije bio raskvašen. Suv je bio i onaj drugi, koji je odnekud s vrha srljao u ovaj i nastavljao do Dragine kuće. Išli su njime i krivudali zajedno s njim pored Potoka koji se s jednog od planinskih vrhova survavao u dolinu da bi svojom bistrom vodom obogatio Reku. Odlično su poznavali ovaj put, pa im sve gušći mrak nije smetao. Odjednom, iza jednog bora iskoči neko. I krenu polako ka njima.

-Dobro veče - ljubazno pozdravi Draga neznanca i nastavi putem.

Nije se opterećivala time što joj pozdrav nije uzvraćen kako treba, onako ljudski, već nekako čudno zabrunda ko medved.

-Ima svako svoju muku - pomislila je.

Prenuše je pucnji iz pištolja.

-Šta uradi, čoveče? - upita muža, kome još nije bilo jasno kako njegova Draga bez straha prolazi kraj medveda. I još ga pozdravlja.

-Šta ću nego da ga pozdravim i pođem svojim putem, a on nek nastavi svojim - kazala je i mirno nastavila stazom ka kući.

Dva-tri dana pričali su ukućani o njenom susretu s medvedom koga je prijateljski pozdravila, smejali se, zbijali šale na njen račun. I prestali. Svako čudo za tri dana. Ali, četvrtog dana dobi Draga „gosta“ u dvorištu.

Noć je bila kao svaka druga. U beskrajnom mraku visina nazirale su se samo zvezde koje su treperile svojim neujednačenim sjajem. Kao sive mrlje na širokom prirodnom slikarskom platu ocrtavale su se planinske litice. Mesec je tek počeo da se pojavljuje u svom punom sjaju i otkriva „gosta“ koji je ušetao u dvorište. Draga je čula glas supruga, koji je doviknuo da je pred kućom medved. Ne čekajući ni čas, iako se pripremala za počinak, iskočila je kroz prozor, zgrabila toljagu koja joj se našla pri ruci i potrčala za medvedom. Vikala je na neznanog gosta, trčala za njim, a ovaj, verovatno i sam zbunjen, zgrabio je u čeljusti krmka koji mu se našao na putu. Ispustio ga je tek kraj reke kada je, možda, shvatio da ne nosi teglu s medom, ili košnicu. Krme je otrčalo na jednu, medved na drugu stranu, a Draga se pobedonosno, s toljagom u ruci, vraćala kući.

NJen suprug je zbunjeno posmatrao prizor. Nije mogao da veruje svojim očima. Ćutao je. I Draga je ćutala dok je izranjala iz šume. Mesec je obasjavao dvorište, a njenom suprugu vreme se oteglo. Činilo mu se da je prošla čitava večnost od trenutka kada je Draga skočila kroz prozor do momenta kada se pobedonosno, ali žalosna zbog izgubljenog krmka, pojavila pred kućom. Kasnije, kada bi se povela reč o Draginoj hrabrosti samo bi zavrteo glavom, ili procedio da „ona zna kako treba postupati sa opasnim životinjama“.

Dugo su ukućani pričali o drugom Draginom susretu s medvedom i šalili se na njen račun. „Zamerali“ su joj što je oterala „gosta“ i tvrdili da je ono njeno „dobro veče“ medved „shvatio“ kao poziv na večeru.

Dani su prolazili. Nove dogodovštine i priče potiskivale su stare. Posle mesec dana priča o Draginom susretu s medvedom ponovo je postala aktuelna. U dvorištu se, iznenada, pojavilo krme. Bilo je nešto veće, neuhranjeno, izgrebanoÖ Negovala ga je Draga neko vreme, da bi ga kasnije u slast pojela s ukućanima i gostima.

Medved se nikada više nije pojavio. „Održala“ mu je Draga dobru „lekciju“.    

Autor:

Ljiljana Staletović