TITO – SVETAC ILI ZLOČINAC? 22

Zašto je Ranković uklonjen?

Piše: Miro Simčič

I dalje malo znamo o tome šta je bilo odlučujuće da Tito posle izvesnog vremena jasno okrene leđa Rankovićevoj struji i počne otvoreno da šuruje s Kardeljom i Bakarićem

Krajnje suprotnosti dve glavne i suprotstavljene političke struje u Jugoslaviji bili su Kardelj, kao odlučan zagovornik i ideolog decentralizacije, i Ranković, lider unitarističke struje. Moguća su, naravno, i druga objašnjenja. Rankovićeva supruga dr Slavka Ranković piše u svojim memoarima da je njen Leka bio uvek na strani beskompromisnih zagovornika jugoslovenskog jedinstva. Po njenom mišljenju, zagovornici centralizma i unitarizma bili su za zajednicu, dok su je drugi razbijali.

Slavka Ranković je u svakom pogledu ostala do kraja verna svom suprugu Aleksandru Rankoviću i posle njegove smrti. NJena sećanja „Život sa Lekom“ ljudski su topla... Muž je veran, asketa, jednostavan i, što naglašava, prvenstveno lično čist i pošten. Nije bio ženskaroš ili pijanica, što je posle rata počelo da se dešava s mnogim funkcionerima, koji nisu mnogo marili za svoj moralni lik.

Ranković je mrzeo alkohol, kao i loše navike, i to je otvoreno stavljao do znanja. Smetao mu je sladak život Josipa Broza, raskoš, žene i neumerenost, što mu je jednom i zamerio. Mnogi ljudi, obični komunisti, navodno su zamerali Rankoviću, glavnom partijskom kadroviku u državi, što Partija gubi kontrolu nad nekadašnjim strogim moralnim principima. Slavka Ranković ima pravo na svoje lično sećanje. Na kraju krajeva, postala je nedužna žrtva čistke samo zato jer je bila Rankovićeva žena. Ostala je bez posla na Univerzitetu, isključili su je iz Partije i svi dotadašnji poznanici i prijatelji počeli su da je izbegavaju kao da je zarazna...

Po njenom mišljenju, Rankoviću je naneta teška i nepopravljiva nepravda. Ni pre ni posle Brionskog plenuma nikada nije bio saslušan, nije mu suđeno niti je osuđen. Brionski plenim je bio partijska stvar, ali je sud Partije uvek bio mnogo stroži od najstrožeg civilnog.

Ranković je postao živi mrtvac, kao i svi oni koji su se zamerili Titu. „Tito nije ubijao kao Staljin, on je onima koji su mu se zamerili ubijao dušu i sve u njima – a onda ih ostavljao. Onda se hvalio kako hodaju zemljom kao živi mrtvaci“, kaže veoma ogorčena Slavka Ranković. Kao veliko zadovoljenje doživela je neočekivane događaje na Rankovićevoj sahrani, avgusta 1983, tri godine posle Titove smrti.

Sjatilo se mnogo ljudi, više od sto hiljada, po nekim ocenama čitavih četiristo hiljada, koji su pljeskali i klicali Rankoviću, narodnom heroju, pozivajući ga da ustane. Radilo se o dobro organizovanoj provokaciji srpskih nacionalista i tu je Srbija imala prvi, ali veoma uverljiv javni nastup posle Titove smrti. Tri godine kasnije u javnosti se pojavio Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, provokativan politički pamflet i projekat preuređenja statusa Srbije, koja nije bila zadovoljna svojom ulogom u jugoslovenskoj federaciji; četiri godine posle Rankovićeve smrti na vlast su došli srpski mladi lavovi sa Slobodanom Miloševićem na čelu. Bilo bi umesno pitanje nije li Tito radikalnim odstranjenjem Rankovića zabio ekser u mrtvački sanduk Jugoslavije?

Početkom sedamdesetih godina u Valjevu, gde je Ranković pre Drugog svetskog rata bio šegrt kod abadžije, krojača tradicionalne seljačke srpske odeće od grube abe, pričalo se da se ni po čemu nije isticao od ostalih šegrta. Tih, krotak, marljiv, bez ikakvih revolucionarnih sklonosti.

Srbi su izuzetno cenili njegovo kasnije delovanje na Kosovu: „On je znao sa Šiptarima!“, rekao nam je poverljivo jedan stariji čovek.

Odmah posle rata u Pokrajini su ilegalno delovali albanski balisti, s kojima su se Rankovićeve snage nemilosrdno obračunavale. Došlo je do apsurda: što su Albanci više terorisani, ubijani i raseljavani, bilo ih je sve više i postajali su sve žešći. Tito je kasnije bio uveren da je upravo Rankovićev teror odvratio kosovske Albance od Jugoslavije...

I dalje malo znamo o tome šta je bilo odlučujuće da Tito posle izvesnog vremena jasno okrene leđa Rankovićevoj struji i počne otvoreno da šuruje s Kardeljom i Bakarićem. I pored kolebanja, koje i kasnije pokazivao prilikom sukoba dve struje, svoje karte je prilično otvorio u poznatom govoru u Splitu maja 1962. godine. Uzroke krize pripisao je nejedinstvu pre svega rukovodećih komunista, žigošući nacionalizam i šovinizam, bogaćenje pojedinaca zahvaljujući korupciji i povećanje socijalnih razlika. Istovremeno je upozorio na sveopšti obračun, mada je pod utiskom njegovog energičnog istupa dolazilo da pravih malih čistki (u slovenačkoj privredi za kratko vreme smenjeno je blizu četrdeset rukovodilaca).

Taj Titov nastup je svakako nagoveštavao da će se konačno opredeliti za pristalice privredne liberalizacije i decentralizacije države. Slavka Ranković tvrdi da je njen muž bio protiv dahauskih procesa u Sloveniji (naravno, mišljenje istraživača je drukčije), ali je interesantno da Informbiro i Goli otok i ne pominje. Odluku o formiranju logora za političke zatvorenike na Golom otoku prihvatio je lično Tito, kaže Đilas, bez konsultacija s Politbiroom, niti s bilo kim iz političkog vrha. Informbirovce su već uveliko zatvarali i nisu imali gde da ih drže.

Ranković i njegovi istomišljenici svakako nisu bili nevinašca, grupa asketa nezainteresovanih za vlast već samo za komunističku čistotu. Ono što je bilo najopasnije i što je Tito s urođenim instinktom za opasnost ubrzo osetio, bio je sve veći nadzor Rankovićeve struje i njegovih službi unutar Partije. Tajne službe i deo partijskog vrha počeli su opasno da se prepliću u rukama uvek istih ljudi. Partija je bila osnova piramide vlasti, a nadzor nad njom počela je da preuzima tajna služba. Tada je krenula borba za Titovo nasleđe, i to je i suština Brionskog plenuma 1966. godine.

Tito je imao više od sedamdeset godina. Ranković je od 1963. godine bio zvanično potpredsednik države, a 1958–64. i sekretar Centralnog komiteta SK Jugoslavije. Sovjeti su ga otvoreno uzdizali kao Titovog naslednika. NJegova popularnost među Srbima bila je veoma velika, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog njegove politike prema Kosovu. Srbima je centralizam bio bliskiji nego bilo kojem drugom narodu, a naruku im je išlo i to što je u Srbiji bilo sedište federacije, gde su se slivale velike pare.

Sutra: Perikle novog doba

Poslato 19.08.2008