Ko zna u čije će ruke dospeti?

XLVIII S najvišeg prozora moje kuće Maramicom belom mašem za zbogom Mojim stihovima koji kreću u čovečanstvo. I nisam ni veseo ni tužan. Sudbina stihova je takva. Napisao sam ih i moram da ih pokažem svima Jer ne mogu da postupim suprotno, Kao što ni cvet ne može da sakrije boju, Ni reka svoj tok, Ni drvo plod. Eno ih, odmakli su već daleko, kao u poštanskoj kočiji A ja i nehotice osećam žalost Kao neki telesni bol. Ko zna ko će ih čitati? Ko zna u čije će ruke