Holokaust i Drugi svetski rat: Ben Bril - holandski jevrejski bokserski šampion kog je kolega iz olimpijskog tima poslao u nacističke logore
Ben Bril je bio holandski jevrejski bokserski šampion koga je kolega iz olimpijskog tima poslao u nacističke koncentracione logore.
Sedeći u bokserskom šortsu nadomak Amsterdama, bivši holandski šampion Bari Grontman priseća se vremena kad je kao mlad išao u posetu baki.
Dok je živela u staračkom domu i on je išao da je obiđe, često bi sretao starijeg muškarca „koji je uvek boksovao u prazno: u hodniku, sa sestrama".
Grontman nastavlja: „Pokazao mi je svoj prsten, sa Davidovom zvezdom na njemu. A moja baka mi je šapnula: 'To je Ben Bril.'"
Za mladog Grontmana, bilo je to upoznavanje sa čovekom koji će izvršiti ogroman uticaj na njega i čiju priču ima potrebu da ispriča.
Poput njega, Bril je odrastao kao jevrejski dečak u Amsterdamu i - takođe poput njega - boks mu je postao sve u životu.
Ali tu se sva poređenja završavaju.
Grontman je rođen 1986. godine.
Bril je rođen 1912. godine.
Kad je napunio 30 godina, njegov život već je bio transformisan invazijom, nasiljem i antisemitizmom.
- Mate Parlov - „bokserski genije, slučajni profesionalac i rođeni šampion"
- Muhamed Ali - nikad anđeo, zauvek najveći
- Soni je preživeo Holokaust i postao legenda Ajntrahta iz Frankfurta
U oktobru 2022. godine, holandski bokserski svet okupio se da proslavi povratak Komemorativne večeri Ben Bril u slavnom amsterdamskom Teatru Kare.
Okupljeni su se prisetili kako je višestruki nacionalni šampion prvo bio prisiljen da se krije, a potom kako ga je u nacističke koncentracione logore poslao bivši kolega iz olimpijskog tima.
Prisetili su se njegovog neverovatnog preživljavanja i osvrnuli na njegovu zaostavštinu danas - unutar ringa i van njega.
Bril je odrastao u jednom od najsiromašnijih delova Amsterdama kao drugo najmlađe dete od sedmoro dece.
Bilo je to veoma teško odrastanje, prema Stivenu Rozenfeldu, koji je u srodstvu sa Brilom preko njegove supruge Silije i napisao je knjigu o njegovom životu Dansen om te overleven (Ples sa opstankom).
„Živeli su u oronulim zgradama, nije spavao na krevetu, spavao je na slami, nisu imali toalet, morao je da nosi kofe dole niz ulicu", kaže Rozenfeld.
Za mladog Brila, borba je bila deo svakodnevnog života.
Bilo je koškanja sa prijateljima, naravno, ali i sukoba sa rivalskim grupama iz različitih zajednica u prenaseljenom gradu, prema Benu Brejberu, istoričaru koji je naširoko pisao o jevrejskom životu u Amsterdamu u međuratnim godinama.
Ali dok su neki njegovi prijatelji nastavili da učestvuju u uličnim tučama, Bril se okrenuo sportu.
„Boks je bio veoma popularan u jevrejskoj četvrti pre Drugog svetskog rata", kaže Brejber.
„Za neke momke, to je bilo surovo pesničenje za kladioničare, ali su se neki drugi mladi Jevreji učlanjivali u klubove. Ti klubovi su bili popularni zbog treninga, a mečevi su predstavljali bekstvo od svakodnevice, ali i svakodnevnog siromaštva.
„I ti mladi ljudi su tako gradili samopouzdanje, zato što umeće samoodbrane zahteva hrabrost, izdržljivost, brze reakcije, ali i tehniku."
Bril je bio jedan od tih mladića, a njegova karijera je lansirana kad je - sa samo 15 godina - izabran da se bori za Holandiju na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928. godine.
Napunio je 16 godina na dan otvaranja Olimpijskih igara (ima nekih naznaka da je morao da falsifikuje datum rođenja da bi se kvalifikovao i da je tada zapravo imao svega 15 godina) i stigao je do četvrtfinala u svojoj klasi - muva-kategoriji.
Kad je bio stariji, Bril je našao posao u mesari i iskoristio novi posao da napreduju u sportu.
„Ispričao mi je da kad bi sekao meso, uvek je koristio levu ruku, iako je prirodno bio dešnjak, da bi ojačao levicu", priseća se Brejber.
Rozenfeld se seća Benovih „šaka nalik ciglama", ojačanih, ispričano mu je, umakanjem u rasol od turšije.
Od kraja dvadesetih pa kroz čitave tridesete, Bril je bio višestruki šampion, osvojivši osam holandskih titula i stekavši slavu u čitavoj zemlji.
Ali život u Amsterdamu drastično će se promeniti tokom tih godina - naročito za Jevreje poput njega.
Ekonomska kriza, uspon nacističke Nemačke i sa njim povezani porast antisemitizma u Holandiji učinili su diskriminaciju prema Jevrejima sve prisutnijom.
Bril je ovo iskusio na vlastitoj koži kad je uprkos uspehu ostvarenom kod kuće, izostavljen iz holandskog tima za Olimpijske igre 1932. godine u Los Anđelesu.
U to vreme, kaže Rozenfeld, nije do kraja bio svestan šta se tu dogodilo, ali je kasnije postalo jasno da su ga antisemite iz holandskog nacionalnog bokserskog komiteta stavila na crnu listu.
Uprkos tome, tri godine kasnije, 1935. godine, Bril je uspeo da osvoji ono što je za njega lično oduvek bio njegov najveći uspeh - i izvor onog prstena sa Davidovom zvezdom koji je nosio čak i kao stariji.
Putovao je u Tel Aviv, u ono što je tada bio Britanski mandat nad Palestinom, da bi učestvovao u drugom izdanju Makabijade za jevrejske sportiste iz čitavog sveta.
On i kolega holandski Jevrejin, njegov prijatelj Api De Vri, osvojili su zlatne medalje i po povratku bili dočekani kao heroji u jevrejskoj zajednici u Amsterdamu.
Negde u ovo vreme Bril je počeo da nosi Davidovu zvezdu na šortsu, u paru sa prstenom koji je osvojio.
Svojevrsna je tradicija među jevrejskim bokserima da nose Zvezdu na taj način i Bril svakako u tome nije bio prvi.
Veliki američki bokser lake kategorije iz dvadesetih godina prošlog veka Beni Leonard, poznat kao „Čarobnjak iz geta", radio je isto to u svoje vreme.
I, mnogo kasnije, dok je gradio karijeru, Bari Grontman bi odavao poštu čoveku koji ga je inspirisao i sam noseći Davidovu zvezdu u ringu.
Za Brejbera, međutim, Brilov čin identifikovanja na taj način u Holandiji tridesetih „bio je veoma značajan".
„Očigledno se izjašnjavao kao Jevrejin, ali je želeo da ga i drugi tako doživljavaju - to mu je bilo važno", kaže on.
Sve do 1939. godine, Bril je i dalje nosio Zvezdu u ringu, i delio potpisane reklamne fotografije na kojima nosi taj šorts.
Rozenfeld, koji je takođe naširoko intervjuisao Brila za svoju knjigu, kaže da je Brilova glavna motivacija za nošenje Zvezde bila „izraz njegovih sportskih dostignuća" osvajanjem Makabijade, pre nego politički stav.
Ali on je očigledno bio svestan šire situacije u Evropi i nije se plašio da radi ono što je želeo.
Bril je 1934. godine otputovao sa grupom holandskih Jevreja na takmičenje u Nemačkoj.
Nacisti su tamo bili na vlasti godinu dana.
Država je već započela zvaničnu diskriminaciju Jevreja.
Atmosfera je bila neprijateljska i svakodnevni život je bio izuzetno otežan.
Bril je bio zapanjen onim što je video.
„Svuda smo viđali smeđe uniforme, zastave sa kukastim krstom, reč 'Jevrej' ispisanu na radnjama ljudi", ispričao je Bril holandskom listu mnogo godina kasnije.
„Rekao sam tada, dok god je taj režim na vlasti, više nikad neću ići u Nemačku."
Uprkos povređenosti zato što je bio izostavljen iz tima za Los Anđeles četiri godine ranije, kad je 1936. godine holandskom šampionu stigao poziv da putuje u Berlin na Olimpijske igre, on je to odbio.
Dok je njegova amaterska karijera napredovala i njegova slava rasla, Bril se oženio suprugom Silijom.
Dobili su sina - Abrahama - i otvorili su sendvičarnicu u Utrehtu.
Ali njihovi životi, kao i svačiji u zemlji, bili su preokrenuti naglavačke izbijanjem rata u Evropi 1939. godine.
U maju 1940. godine, Nemačka je napala Holandiju.
Isprva se malo toga promenilo, ali postepeno je život za holandske Jevreje postajao ograničeniji i sve ugroženiji.
„Godine 1941. uvedena su stroža pravila kao očigledan pokušaj segregacije Jevreja od ostatka populacije u Holandiji", kaže istoričar Brejber.
Postojala su ograničenja u koje javne prostore Jevreji smeju da uđu i posebno je vršen pritisak na barove i kafiće da zabrane ulazak Jevrejima, što se često završavalo nasiljem.
To je dovelo do osnivanja velikog broja jevrejskih odbrambenih grupa, nekih osnovanih oko sportskih klubova kao što je onaj čiji je član bio Bril.
- Holandski Jevreji umirali u tajnoj nacističkoj gasnoj komori
- Odbila je da umre u Aušvicu, preživela Mengelea i oprostila nacistima
- Tragom žena koje su pobegle iz nacističkog marša smrti
Jedanaestog februara 1941. godine, holandski nacisti su umarširali u jevrejsku četvrt u Amsterdamu.
Prethodni upad dva dana ranije završio se napadima na jevrejske domove i firme, i vladala je bojazan, kaže Brejber, da će sinagoge biti sledeće mete.
I zato su se branitelji - naoružani ciglama, metalnim šipkama, bilo čime čega su mogli da se dohvate - pripremili za još jednu konfrontaciju.
Ovaj put je bilo još nasilnije i krvavije, „surova bitka", kaže Brejber, koja se završila smrću najmanje jednog naciste i dovela do reperkusija protiv jevrejske zajednice.
U roku od dve nedelje uhapšeno je i deportovano 400 muškaraca - mnogi od njih nisu poživeli duže od nekoliko meseci.
Iako je Brejberu ispričao Brilov prijatelj da je Bril učestvovao u svemu tome - a mnogi muškarci koje je poznavao zasigurno jesu, uključujući njegovog trenera i veliki broj njegovih kolega boksera - malo je verovatno da je šampion direktno učestvovao u sukobima.
Rozenfeld kaže da je Brilu rečeno da se drži podalje od gužve, zato što bi njegova slava mogla da ga načini lakom metom.
Ali kratki sukob na amsterdamskom trgu Vaterloplejn, u čijem središtu su se nalazile jevrejske borbene grupe - „oblik jevrejskog pokreta otpora jedinstven u Evropi", kaže Brejber - bio je surovi pokazatelj koliko se život u gradu promenio.
Zastrašivanje, nasilje i zvanična diskriminacija nastavili su da se pojačavaju u mesecima koji su usledili i u julu 1942. godine - ubrzo nakon što je postalo obavezno nošenje žute zvezde - došlo je do prvih deportacija holandskih Jevreja.
„U tom trenutku bukvalno niko u Holandiji nije znao pouzdano šta se dešava u tim logorima u koje su slali Jevreje", kaže Brejber.
„Ono što znamo danas o gasnim komorama i logorima za istrebljenje postalo je očigledno tek posle rata. Ipak, nekih 20 odsto ljudi prozvanih za deportaciju nije se pojavilo i počelo je da se krije."
U tu grupu spadali su i Bril i njegova porodica.
Kao što ističe Brejber, odluka da počnu da se skrivaju bila je opasna: „'Da li možemo da ostanemo zajedno, možemo li da dobijemo pomoć, da li tim ljudima može da se veruje?' Moralo je da se razmišlja o svemu tome."
Prema Rozenfeldu, Brilovi su bili skrivani na raznim mestima i - uprkos opasnosti - često su izlazili napolje.
Ali na kraju ih je izdao i priveo - u gorkoj paraleli sa Brilovim sportskim životom - Sam Olij, Brilov kolega u olimpijskom bokserskom timu 1928. godine.
Bril je boksovao i sa Olijovim sinovima u Amsterdamu, ali porodica Olij su postali zagriženi nacisti.
Prema holandskom sportskom istoričaru Juritu Van Der Vorenu, Brila i njegovu suprugu i sina uhapsio je Olijev sin Jan.
Porodica Bril je poslata u logore.
Prvo u Vugt u Holandiji, a potom - na nemačkoj granici na severu - i u Vesterbork, i, na kraju, u Bergen-Beslen, gde se procenjuje da je poginulo 50.000 ljudi, među njima i Ana Frank.
De Voren opisuje Olija kao „ozloglašenog lovca na Jevreja", koji je „počinio najgoru vrstu izdaje u holandskom sportu".
Posle rata, odslužio je devetogodišnju zatvorsku kaznu i umro 1975. godine, dok se za njegovog sina Jana tvrdi da je pobegao u Argentinu.
Postoji jedan trenutak koji se ističe u odnosu na sve ostale iz Brilovog života u ratu.
Bio je to trenutak ispunjen opasnošću, ali u kom je on postupio instinktivno.
Dogodilo se to u nacističkom koncentracionom logoru u Vugtu, a o tome znamo na osnovu Brilovih vlastitih reči, zato što je ovu priču ispričao Brejberu osamdesetih.
„Jedan dečak je pokušao da pobegne, ali su ga uhvatili", rekao je Bril.
„Vezali su ga za razapinjač i trebalo je da dobije 25 udaraca bičem. Odjednom, komandant je povikao: 'Bokseru - istupi!'
„Trebalo je ja da izvršim kaznu, ali sam to odbio. Komandant je rekao da ako to ne učinim, ja ću dobiti 50 udaraca bičem, tako da sam uzeo bič, ali kad sam ga udario, ciljao sam da ga pogodim previsoko.
„Komandant se razbesneo: 'Ne tako!', povikao je. Preoteo mi je bič i počeo da udara kao lud. Vratio sam se nazad u svoj red."
Zašto Bril nije snosio nikakve posledice za odbijanje da izvrši naređenje nije poznato, ali oni koji su tome prisustvovali nemaju nikakve sumnje šta su videli.
„Ben Bril je bio jedini čovek kog sam video za dve i po godine u koncentracionim logorima - ili čuo za njega - koji je rizikovao da ne izvrši formalno naređenje SS-a", navodi Brejber reči šefa jevrejske administracije u Vugtu tokom svedočenja posle rata.
Bio je to, kaže istoričar, „veoma hrabar čin".
Ali Bril je takođe morao da boksuje u logorima, i u Vugtu i u Vesterborku.
Kao slavni bokser, bio je meta - neko koga su čuvari želeli da vide na delu.
Na holandskoj televiziji 1988. godine, Bril je ispričao jedan od trenutaka koji menjaju život.
„Boksovao sam za svog sina, koji je umirao", kaže on.
Trebalo je da se bori protiv 'kapoa' (zatvorenik logora kog su nacisti imenovali da čuva i kontroliše druge zatvorenike) u Vugtu.
Čovek je molio da ga Bril ne nokautira.
On mu je odgovorio da će mu uslišiti želju pod uslovom da mu taj čovek pomogne da nabavi lek i da više ne tuče zatvorenike u bloku.
Stiven Rozenfeld kaže da je čovek pristao i Brilov sin je uspeo da se izleči.
Bril je takođe pomogao u organizovanju mečeva za zabavljanje logorskih vlasti.
Oni koji su učestvovali dobijali su dodatne porcije hrane ili druge pogodnosti, prema Brejberovim rečima.
Grontman je snimio upečatljivu televizijsku emisiju o Brilovoj životnoj priči i priseća se kako mu je jedan bivši zatvorenik pokazao papire na kojima su detaljno opisani neki bokserski mečevi u logoru Vesterbork.
„Video sam jako mnogo imena koje poznajem, znam im unuke", kaže on.
„Najstrašnije od svega bilo je što su ti rasporedi bili jako slični programima koji vise okačeni po svlačionicama danas, kad idem na amaterske večeri sa mojim drugarima. To je bilo teško."
Gotovo čitava Brilova najšira porodica umrla je u Holokaustu, ali njegov sin Abraham i njegova žena Silija preživeli su rat zajedno s njim.
U januaru 1945. godine, iz Bergen-Belsena je porodica uvršćena u razmenu zatvorenika nakon koje su prvo prebačeni u Švajcarsku, a potom u kamp Ujedinjenih nacija u Alžiru, pre nego što su uspeli da stignu nazad u Utreht.
Bril se posle rata nije vratio u ring kao bokser, ali nije mogao da napusti boks.
Postao je viši zvaničnik u ovom sportu, radeći kao sudija u ringu i van njega na mečevima širom sveta, sve do sedamdesetih.
Išao je na Olimpijske igre u Tokiju 1964. godine (gde je još jednom pokazao svoj karakter skočivši u ring da zaštiti kolegu sudiju kog je udario takmičar), Meksiko Siti 1968. i Montreal 1976. godine.
Propustio je Olimpijske igre 1972. godine u Minhenu i njihovu vlastitu tragičnu priču, samo zbog svađe sa bokserskim vlastima u Holandiji.
Kraj ringa ili u njemu, odigrao je malu ulogu na početku karijere nekih istinskih velikana, sudeći na mečevima svetskih šampiona kao što su Džo Frejzer, Džordž Forman i Šugar Rej Leonard.
Bril je umro 2003. u 91. godini.
Prva komemorativna noć u njegovu čast održana je četiri godine kasnije.
Grontman je prvi put nastupio u Kareu na događaju 2011. godine.
Borio se sa Davidovom zvezdom na šortsu, u čast vlastite porodice baš kao i čoveka koji ga je inspirisao kao mladića.
„Mislim da sam te noći boksovao najbolji meč u čitavoj karijeri", kaže on.
„Ljudi crpe snagu iz svoje vere, iz meditacije, iz majndfulnesa, iz vlastitog porekla. Oduvek sam osećao dok boksujem za Zvezdom na šortsu da mi to daje veću snagu."
„Odgojili su nas sa stavom: 'Nikad ne zaboravi odakle si potekao.' Ben Bril je uvek stajao iza onoga ko je."
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
(BBC News, 11.30.2024)