Trinaest prelomnih tačaka za 13 godina građanskog rata u Siriji

Zauzimanje Damaska od islamističkih militanata HTS-a i pad višedecenijskog režima porodice Asad u roku od nekoliko dana zatekli su čitav svet, ali kako je Sirija dospela u tu tačku?

U martu 2011. godine, dok su se masovni nemiri poznati kao Arapsko proleće širili Bliskim istokom i Severnom Afrikom, nekoliko sirijskih đaka u jugozapadnom gradu Dara napisali su grafit na zidu koji je glasio: „Ti si sledeći, doktore."

Bila je to poruka upućena sirijskom predsedniku Bašaru al-Asadu kom su se obraćali tim nadimkom zbog njegove profesije oftalmologa.

• Pad režima Bašara al-Asada u Siriji posle skoro 25 godina, Rusija mu pruža utočište
• Bašar al-Asad: Od oftalmologa u Londonu do autoritarnog predsednika Sirije
• Šta pad sirijskog predsednika Asada znači za svet

Đaci su privedeni, a njihove porodice su proganjane.

To je pokrenulo masovne proteste u Dari i prestonici Damasku, koje su vladine snage nasilno ugušile.

Ubijene su na desetine civila. Protesti su se potom raširili čitavom zemljom.

Tako je počeo građanski rat u Siriji.

Narednih 13 godina, živote je izgubilo više od 600.000 ljudi, interno je raseljeno šest miliona ljudi, a još šest miliona pobeglo je iz zemlje i postali su izbeglice.

Stižemo u novembar 2024. godine: islamski militanti koje je predvodio bivši ogranak Al Kaide Hajat Tahrir al-Šam (HTS) preuzeo je kontrolu nad Alepom, drugim najvećim gradom u Siriji, a potom nastavio da nadire ka Hami i Homsu.

Osmog decembra, zauzeli su Damask, a Bašar al-Asad je pobegao iz zemlje potraživši utočište u Moskvi.

Kako smo stigli do tog trenutka?

Ovo su najvažnije prelomne tačke u sirijskom građanskom ratu:

1. jul 2011: Osnivaju se opozicione snage

Kako su masovni protesti zahvatali velike gradove širom zemlje, desetine oficira su napuštale sirijsku vojsku kako bi se pridružile novoosnovanim opozicionim snagama.

Krajem jula 2011. godine, koalicija pobunjeničkih snaga finansirala je Slobodnu sirijsku armiju (FSA) sa ciljem da zaštiti mirne demonstrante i inicira vojne operacije protiv Asadovog režima.

Posle ovog datuma, nemiri u Siriji počeli su da se nazivaju „građanskim ratom".

Opozicione snage su dobile pomoć od SAD, Turske, Katara i drugih zalivskih zemalja.

Turska i Katar su takođe počeli da primaju predstavnike sirijske opozicije.

U avgustu je američki predsednik Barak Obama pozvao Asada da podnese ostavku i preduzeo najstrože finansijske akcije protiv sirijskog režima do tada.

„Budućnost Sirije mora da odredi njen narod, ali mu se na tom putu preprečio predsednik Bašar al-Asad", rekao je on.

Mnoge zapadne zemlje takođe su počele da uvode embargo Asadovoj administraciji.

Da bi presekao zapadnu podršku opoziciji i potcrtao svoj argument da su opozicione snage „teroristi" i sektaške milicije, Asad je oslobodio radikalne islamiste iz zatvora, koji su potom - zajedno sa džahidistima iz susednog Iraka - stali na stranu raspršenih pobunjeničkih snaga.

Godine 2012, vladine snage su se povlačile iz područja na severu zemlje uglavnom naseljenih Kurdima da bi se skoncentrisale na borbu protiv pobunjeničkih frakcija drugde, a kurdske milicije su zauzimale kontrolu na njihovom mestu.

Turska je bila uznemirena ovim potezom.

• Ko su pobunjenici u Siriji
• Ko je vođa sirijskih pobunjenika Abu Muhamed al-Džavlani

2. februar 2013: Upliće se Iran

Da bi zaštitila jednog od najvažnijih saveznika u regionu, iranska vlada je počela da obezbeđuje Asadovoj vladi oružje, miliciju i obuku preko Kuds snaga, ogranka Iranske revolucionarne garde (IRGC).

Uplitanje Irana u sirijski rat obelodanjeno je u februaru 2013. godine kad je IRGC saopštila da su pobunjenici ubili jednog od njenih komandanata.

U junu su snage sirijske vlade uspele da preuzmu kontrolu nad gradom Kusairom na libanskoj granici uz podršku Kuds snaga, Hezbolaha i drugih milicija povezanih sa Iranom.

Da bi zaštitila jednog od najvažnijih saveznika u regionu, iranska vlada je počela da obezbeđuje Asadovoj vladi oružje, miliciju i obuku preko Kuds snaga, ogranka Iranske revolucionarne garde (IRGC).

Uplitanje Irana u sirijski rat obelodanjeno je u februaru 2013. godine kad je IRGC saopštila da su pobunjenici ubili jednog od njenih komandanata.

U junu su snage sirijske vlade uspele da preuzmu kontrolu nad gradom Kusairom na libanskoj granici uz podršku Kuds snaga, Hezbolaha i drugih milicija povezanih sa Iranom.

3. avgust 2013: Upotrebljen je gas sarin

Dvadeset prvog avgusta 2013. godine, nervni gas sarin upotrebljen je u napadu na poljoprivredni pojas Guta oko Damaska.

Živote su izgubile stotine ljudi, među njima i civili.

Generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun rekao je Savetu bezbednosti UN da veruje kako ovaj napad predstavlja ratni zločin.

Još 2012. godine, američki predsednik Obama izjavio je da je upotreba hemijskog ili biološkog oružja „crvena linija koju neće tolerisati" i mnogi su posle napada na Gutu očekivali američku intervenciju u Siriji.

Umesto toga, Obamina administracija je sklopila sporazum sa Rusijom, bliskim saveznikom Asadovog režima, da se hemijsko oružje ukloni iz Sirije.

To je dovelo do optužbi da SAD, koje su u to vreme bile blizu postizanja nuklearnog sporazuma sa Iranom, nisu želele da se umešaju u Siriju kako ne bi pojačale tenzije sa Teheranom.

4. januar 2014: Islamska država zauzima Raku

Godine 2013, džihadistička grupa Islamska država u Iraku i Levantu, poznata i kao ISIS, ISIL ili Daeš, pokrenula je napad na opozicione snage u sirijskom gradu Raka.

U januaru 2014. godine, oni su svrgli sa vlasti islamističke grupe kao što su Ahrar al-Šam i Al-Nusra u gradu i proglasili Raku „prestonicom njihovog kalifata".

Ova grupa, koja se kasnije proglasila „Islamskom državom", držala je na svom vrhuncu pod kontrolom oko trećinu Sirije i imala oko 30.000 boraca, prema Sirijskoj opservatoriji za ljudska prava.

Pokretala je velike napade na susedne zemlje i u Evropi, ubivši mnoštvo ljudi.

• Šta je Islamska država
• Udovica lidera Islamske države otkriva detalje o zajedničkom životu
• Crno zlato: Ko zarađuje od sirijske nafte i koliko

5. septembar 2014: Opsada Kobanija

U septembru 2014. godine, Islamska država u Siriji pokrenula je opsadu grada Kobanija (poznatog i kao Ajn al-Arab) na severu zemlje, na granici sa Turskom.

Opsada je dočekana američkim vazdušnim napadima koji su na metu uzeli grupu, a Obamina administracija počela je da šalje direktnu vojnu pomoć kurdskoj miliciji Narodne zaštitne jedinice (YPG) u njihovoj borbi protiv Islamske države.

YPG su potisnule snage Islamske države iz Kobanija i ubrzano napredovale duž turske granice.

Potom su, skrenuvši na jug, zauzele Raku.

Turska smatra YPG terorističkom grupom, insistirajući da je ona produžena ruka Kurdske radničke partije (PKK), koja se decenijama bori za kurdsku autonomiju u Turskoj.

Ojačavanje YPG-a na turskoj granici i podrška koju su dobile od međunarodne koalicije u borbi protiv Islamske države zabrinula je Ankaru.

Turska je pokrenula operacije protiv Islamske države u Siriji i ciljeva PKK-a u severnom Iraku, a negde u isto vreme dozvolila je američkoj bazi u Indžirliku u južnoj Turskoj da bude upotrebljena protiv ciljeva Islamske države.

Nastavila je da vrši krupne prekogranične operacije 2016, 2018 i 2019. godine napadajući uglavnom snage YPG-a.

6. septembar 2015: Rusija direktno interveniše u ratu

U četvrtoj godini rata, Rusija se direktno uplela u rat u Siriji bombardovanjem iz vazduha u podršci vladinim snagama.

U intervjuu za BBC, ruski predsednik Vladimir Putin rekao je da su „džihadisti u Siriji predstavljali pretnju po Rusiju i da su oni ušli u rat da bi zaustavili te grupe".

Dvadeset četvrtog novembra 2015. godine, javljeno je da ruski ratni avion narušio turski vazdušni prostor i da gu ga oborili turski lovci.

Nakon nekoliko meseci velike napetosti između Moskve i Ankare, turski predsednik Erdogan poslao je pismo izvinjenja Putinu, što je utrlo put ka pomirenju između dva lidera.

Krajem te godine, proglašeno je primirje u Alepu, gradu skoro u potpunosti uništenom u bombardovanju, a opozicija se povukla u Idlib, nadomak turske granice.

Asad je doživeo ponovno zauzimanje Alepa kao prekretnicu u ratu.

Rusija ja nastavila da pruža podršku Asadovoj vladi, ali je njena vojna podrška postepeno počela da slabi zbog rata u Ukrajini.

7. Migrantska kriza

Tekući građanski rat na terenu i posrednički rat u kom su učestvovali SAD, Rusija, Iran, Turska i zalivske zemlje proizveli su masivni odliv izbeglica iz Sirije.

Turska je uvela „politiku otvorenih vrata" za disidente i civile koji su bežali iz zemlje.

U Turskoj živi više od tri miliona sirijskih izbeglica i migranata - najveći broj izbeglica u jednoj zemlji na svetu.

Susedne zemlje Liban i Jordan takođe su primile stotine hiljada Sirijaca.

Sirijci su 2015. godine pokušali da se probiju do Evrope da bi tamo zatražili azil, što je bio masovni priliv migranata započet iz Turske za Grčku preko Egejskog mora.

Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije iz 2015. godine, više od 821.000 ljudi prešlo je u Grčku ilegalno iz Turske, a 706 ljudi izgubilo je život tokom opasnog putovanja preko mora.

Među njima je bio trogodišnji Ajlan Kurdi, čije je beživotno telo isplivalo na obalu turskog turističkog odmarališta Bodrum - slike mrtvog tela koje su postale viralne u svetskim medijima bile su bolni podsetnik na patnju Sirijaca.

Evropska unija i Turska sklopili su pogodbu da zauzdaju priliv migranata u martu 2016. godine, međutim, Ankara tvrdi da se EU nije držala svoje strane dogovora i zapretila je da će otvoriti granice za migrante pojačavši napetost u regionu.

8. maj 2017: U Idlibu je proglašena Zona deeskalacije

Na sastanku u Astani, glavnom gradu Kazahstana u maju 2017. godine, Rusija, Iran i Turska odlučili su da uspostave četiri „zone deeskalacije" u oblastima pod kontrolom opozicije.

Prva je trebalo da bude u pokrajini Idlib, druga u Rastanu i Talbisi, treća u istočnoj Guti, a četvrta u Deri i Kuneitri.

Do jula 2018. godine, hiljade boraca iz ovih regiona potrpane su u autobuse i poslate u Idlib sa porodicama, čineći severozapad zemlje jedinim preostalim uporištem pobunjeničkih snaga.

U septembru 2018. godine, Rusija, Iran i Turska potpisali su memorandum kojim se osnivaju osmatračnice u Idlibu kako bi se stvorila tampon zona između opozicionih snaga i sirijske vojske.

Idlib je kontrolisan od velikog broja rivalskih opozicionih frakcija otkako su vladine snage izgubile kontrolu nad pokrajinom 2015. godine.

U poslednje vreme uglavnom je bio pod kontrolom HTS-a.

9. decembar 2018: SAD saopštavaju da je Islamska država izgubila sve teritorije

U decembru 2018. godine, američki predsednik Donald Tramp saopštio je da Islamska država više ne drži nijednu teritoriju po kontrolom u Siriji.

On je takođe naredio povlačenje 2.000 američkih trupa iz Sirije, ali je uspeo da dovede kući samo polovinu američkih vojnika.

U zemlji je još uvek prisutno otprilike 900 američkih vojnika.

Poslednje uporište Islamske države u Siriji bio je grad Baguz, koji su Sirijske demokratske snage (SDF) pod vođstvom Kurda zauzele u februaru 2019. godine.

10. Asad dobija zeleno svetlo

Jednom kad je Islamska država bila uglavnom eliminisana, isprva je pristup arapskih zemalja i Zapada prema predsedniku Asadu i njegovoj partiji Bas počeo da se menja.

Oman, Jordan, Ujedinjeni Arapski Emirati i Bahrein ponovo su otvorili diplomatske misije u Damasku, a neki su čak poslali i ambasadore.

Šefovi obaveštajnih službi Turske i Sirije okupili su se na sastanku u Moskvi da razgovaraju o mogućoj saradnji protiv „terorističkih organizacija".

Kako se građanski rat bližio desetogodišnjici, predsednik Asad je najavio da će ojačati sirijsku vojsku uz rusku podršku.

Iako je sada u velikoj meri zavisio od podrške Rusije i Irana, izgledalo je da Asad uspeva da zadrži moć uprkos činjenici da je zemlja podeljena na četiri različita segmenta.

11. maj 2023: Asad prisustvuje zasedanju Arapske lige

Sirija je bila jedna od zemalja osnivačica Arapske lige, ali njeno članstvo je bilo suspendovano zbog gušenja antivladinih protesta 2011. godine.

Posle 12 godina izolacije, predsednik Bašar al-Asad primljen je nazad u regionalni blok arapskih zemalja na samitu održanom u Džedi, u Saudijskoj Arabiji.

Do promene je došlo zbog promenjenog stava Saudijske Arabije prema Damasku.

Saudijska Arabija je prekinula odnose sa Asadovom vladom 2012. godine i otvoreno se zalagala za njegovo svrgavanje sa vlasti, podržavajući sirijske pobunjenike u ranim fazama rata.

Ali pomirenje Irana i Saudijske Arabije 2023. godine utrlo put je za pomirenju između Rijada i Damaska.

U svom govoru, Asad je rekao da je samit bio „istorijska prilika" da se razgovara o krizi širom regiona i da je obeležio novu fazu arapske solidarnosti i mira.

12. oktobar 2023: Hamas napada Izrael

Napad Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. godine i naknadni rat koji je Izrael poveo protiv Gaze uzdrmali su regionalnu dinamiku do same srži, zaustavivši sve procese normalizacije između Izraela i nekoliko arapskih zemalja.

Izraelski rat protiv Gaze proširio se učešćem oružanih grupa koje podržava Iran, a Hezbolah u Libanu pretrpeo je ogromnu štetu od Izraela.

Promenjena ravnoteža moći oslabila ja kontrolu Irana nad regionom.

Iran je bio jedan od ključnih faktora koji je održavao partiju Bas u životu tokom građanskog rata u Siriji.

13. novembar 2024: HTS prelazi u munjevitu ofanzivu

Islamistički militanti predvođeni džihadističkom grupom HTS pokrenuli su munjevitu ofanzivu protiv snaga sirijske vlade 27. novembra.

Na iznenađenje čitave međunarodne zajednice, zauzeli su gradove Alepo i Hama u roku od nekoliko dana, a 8. decembra uspeli su da preuzmu kontrolu nad Homsom i prestonicom Damaskom.

U televizijskom saopštenju obznanili su da je Damask „oslobođen", a da je 24-godišnja vlast Bašara al-Asada okončana.

Ruska državna televizija javila je da je Asad napustio funkciju i Siriju nakon što je izdao naređenje za miran transfer vlasti, a on i njegova porodica dobili su azil u Moskvi.

Premijer Muhamed Gazi al-Džalali izjavio je da je spreman da sarađuje sa „svakim vođstvom kog izabere sirijski narod".

U ponedeljak su lokalna izveštavanja sugerisala da ga je zamenio Muhamed al-Bašir, ključni zvaničnik u administraciji u Idlibu kojom rukovodi HTS.

HTS - nekada poznat kao Nusra Front - najavio je 2016. godine da se razilazi sa Al Kaidom i tvrdi da nema svetske džihadističke ambicije, ali ga UN, SAD i Turska smatraju terorističkom organizacijom.

Njen lider Abu Muhamed al-Džolani odustao je od svog nadimka povezanog sa džihadističkom prošlošću i počeo da koristi pravo ime - Ahmed al-Šara.

Nova vlada koja će biti uspostavljena u Siriji suočiće se sa velikim izazovima koji variraju od skoro potpuno bankrotirane privrede do infrastrukturnih problema.

Balansirajući zahteve rivalskih militantnih grupa u zemlji i sukobljene interese SAD, Rusije i regionalnih sila takođe bi moglo da dovede do dalje nestabilnosti u Siriji.

Pogledajte video: Uspon i pad Bašara al-Asada

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 12.11.2024)