Žene su, simbolički, u vreme Velikog rata počele “da nose pantalone” i utiču na činjenicu da posle rata ništa više ne bude kao pre: od prava glasa, do izjednačavanja zarada i promena statusa žena u javnom i političkom životu. Borba traje i danas
Piše: Vladimir Čeh
Uvrežen je stav da su ratovi “muška stvar”. Kada se govorio posledicama Velikog rata, govori se o “izgubljenoj generaciji” muškaraca, o mladim ljudima koji su širom sveta ginuli u rovovima i na bojnom polju, stradali zahvaljujući napretku ratne tehnologije i izumima kao što su avion, cepelin, tenk, bojni otrovi...
Žene su bile te koje su postajale udovice, devojke te koje su žalile za dragim mladićima, verenicima, braćom ili očevima, majke te koje su izgubile sinove...
Uvrežen stav.
Cilj izložbe “Žena, rat i plakat: 1914-1918” jeste ukazivanje na činjenicu da su muškarcima posle ratova – podizani spomenici, a da su (u stvari) žene i za vreme i posle ratova –održavale i podizale razrušeni svet. Da podseti na rovovsku bitku koju su vodile i vode, boreći se protiv stereotipa da su žene stvorene da daju život, a da muškarci imaju pravo da ga uzimaju.
Glas protiv ovakve podele uloga žene su podizale i pre Velikog rata, ali je on pravu snagu dobio tek zahvaljujući njemu.
Uzroci promena društvenog položaja žene posle rata najavljeni su i zabeleženi na plakatima – za vreme Prvog svetskog rata. Neopozivo je dokazano kakav efekat može da postigne ubeđivanje rađeno “na veliko”.
Rat je bitno doprineo razvoju propagande.
Razvoj propagande je bitno doprineo razvoju ženskog pokreta.
Razvoj propagande bio je posledica potrebe muškaraca za podrškom “muškim ratnim poslovima”.
Razvoj potrebe žena za ravnopravnošću nije bio posledica “društveno osvešćenih muškaraca”.
Naprotiv!
Oba razvoja bila su istovremeno izazvana potrebama rata.
U GLAVNOJ ULOZI – ŽENA: Na izložbi u Muzeju primenjene umetnosti žena se “u glavnoj ulozi” na plakatu u Velikom ratu pojavljuje u dve varijante, zavisno od toga kojoj ciljnoj grupi je plakat namenjen.
Pojavljuje se kao simbol, kada je poruka namenjena muškarcima i kao učesnica zbivanja, kada je poruka namenjena ženama.
Kada su muškarci u pitanju, žena-simbol je prikazana kao alegorija nacije (a), kao žrtva (b) i kao majka (c).
Kada je ciljna grupa za plakat sa ženom u glavnoj ulozi - sama žena, ona je viđena kao domaćica (d), radnica (e), volonterka (f) i kao žena na frontu (g).
Na plakatima je, u stvari, prikazana virtuelna stvarnost: željena slika žene. Prikazana je onako kako bi voleli da je vide muškarci, koji su bili stratezi i realizatori propagandnih kampanja. Realna uloga žene u Velikom ratu na izložbi je prikazana na panoima sa tekstom i fotografijama.
Herojska zemlja ili iznad svih s Ujka Semom i njegovim saveznicima, A. Rapeno (A. Rapeño), 1917, SAD, LC-USZC4-9458
ALEGORIJA NACIJE: “Mnoge države se koriste ženskim figurama u svrhu plastičnog, alegorijskog prikazivanja ideje nacije – Velika Britanija se predstavlja Britanijom, Nemačka Germanijom, Francuska Marijanom, Amerika Kolumbijom, Finska Finskom devicom, Švajcarska Helvecijom, bivši Sovjetski Savez Majkom Domovinom i tako dalje. Sve ove figure kao otelotvorenja ideje datih naroda liče međusobno, ponajviše za to što sve vode poreklo iz istog izvora. Veza sa antičkim Rimom je utoliko jasnija kada se uzme u obzir da imena ovih personifikacija vode poreklo od imena rimskih provincija na čijoj teritoriji se današnje države nalaze (Britanija, Polonija, Helvecija, Germanija, Italija itd.) – piše Boris Petrović na panou sa ovim naslovom.
Da je žena rado viđen lik kad je alegorija nacije u pitanju, dokaz su i razglednice iz zbirke Narodne biblioteke, prikazane na izložbi na drugom panou. Zahvaljujući Narodnoj biblioteci i projektuEuropeana kolekcije 1914-1918 nastala je digitalna biblioteka “Veliki rat” dostupna online na internet portalu http://velikirat.nb.rs, na izložbi se mogu videti “likovi država”: Srbije, Engleske, Belgije, Italije, Rusije i Francuske.
Sve tri teme u kojima se u porukama muškarcima prikazuje žena u glavnoj ulozi treba da izazovu kod primaoca poruke patriotizam, arhetipsko osećanje zaštitnika teritorije, porodice, majke... Muškarac je alfa mužjak, vođa čopora.
Funkcija majke korišćena je i u porukama namenjenim ženama, sa namerom da ili utiču na svoje sinove i muževe da krenu u rat, ili da posluži kao poziv da se i same aktiviraju.
Na plakatima na kojima se, koristeći ženski lik, muškarci obraćaju isključivo ženama, oni traže podršku u svom “muškom poslu”, u ratu, sa namerom da kod žene ove poruke izazovu osećanje pripadnosti.
U ovoj “seriji” prepoznajemo četiri ciljne grupe: žena-domaćica, žena-radnica, žena-volonterka i, konačno, žena na frontu.
DOMAĆICA: Kada je u pitanju domaćica priča je krajnje jednostavna. Šta poručuje muškarac ženi? Kako treba da se ponaša, šta da radi ...
Ne bacaj hleb! Sačuvaj dve debele kriške svaki dan i pobedi podmornicu. (Ministarstvo hrane). Kuhinja je ključ do pobede. Jedi manje hleba! (Kontrola hrane, Velika Britanija). Kupi svežu ribu, sačuvaj meso za naše vojnike i saveznike (Kanada). Ne bacaj, ne traži – pripremi se za zimu (Kanada). Kukuruz je nacionalna hrana, služi ga u nekom obliku uz svaki obrok (SAD). Da li kršiš zakon? Kanadske patriote ne gomilaju hranu (Kanada). Irkinje, vaša snaga je velika. Vi održavate domaćinstvo. Ako želite da skratite trajanje rata i pobegnete od prekomernog oporezivanja 1. Izbegavajte rasipanje 2. Štedite novac 3. Kupite ratne obveznice ili uložite novac u banku (Irski komitet za ratnu štednju).
Konačno, Leopold Metlikovic (Leopold Metlicovitz), 1918, Italija, LC-USZC4-12072: Žena u crvenoj haljini (Trst) i žena u zelenoj (Trento) kleče pred krunisanom ženom u beloj haljini, koja drži mač (Italija). U pozadini vojnici marširaju u bitku dok ih avioni nadleću
“MUNICIONERKE”: Pre izbijanja Prvog svetskog rata 1914. godine, uloga žene na radnom mestu bila je veoma ograničena. Bavile su se poslovima u domaćinstvu, negovanjem bolesnih, podučavanjem i poslovima na farmi. Ako su i radile u fabrikama, obavljale su neke rutinske zadatke i zarada im je bila mnogo manja od muške zarade za isti rad.
Rat je zauvek promenio ulogu žena na radnom mestu. Došlo je do zapošljavanja žena u oblastima koje su pre toga bile rezervisane samo za muškarce: na radnim mestima čuvara na železnici, konduktera u vozovima, tramvajima i autobusima, poštanskih radnika, policajaca, vatrogasaca i bankarskih službenika ili blagajnika. Neke žene upravljale su teškim i preciznim mašinama u inženjerstvu, vozile su zaprežna kola na farmama, a radile su i u fabrikama, u vojnoj industriji, u javnim službama i policiji.
Privoleti žene na ovakve poslove, ali isto tako i objasniti muškarcima da moraju da prihvate nove uloge žena u društvu, bio je ozbiljan izazov. Pokretane su masovne kampanje na svim javnim mestima koje su uključivale (pre svega) veliki broj plakata i filmove u kojima je žena prikazivana kao radnica u fabrici. Javne ličnosti koje su pozivale žene da radnim angažovanjem pomognu svojoj zemlji.
Ratni rast zaposlenosti žena
Stopa zapošljavanja žena u Velikoj Britaniji u toku Prvog svetskog rata od 23,6 odsto među radno sposobnom populacijom 1914. godine porasla do 46,7 odsto 1918. Došlo je i do naglog porasta zapošljavanja udatih žena: zauzimale su skoro 40 odsto svih radnih mesta do 1918. godine.
Bitno se promenila tradicionalna porodična struktura. Mnoge udate žene bile su primorane da se zaposle zbog smrti svojih muževa. Velika potražnja za oružjem dovela je do toga da fabrike municije postanu najveći poslodavac za žene u svim zemljama koje su učestvovale u ratu.
Dok je 1914. u industriji municije u Velikoj Britaniji bilo zaposleno 212.000 žena, do završetka rata taj broj se popeo na 950.000. Do 1917. godine fabrike municije koje su prvobitno zapošljavale žensku radnu snagu proizvele su 80 odsto oružja i granata koje je upotrebila britanska vojska. Zanimljiv je drugi statistički podatak iz tog doba: do 1918. prosečna plata muškarca u industriji municije iznosila je četiri funte i šest šilinga za šest radnih dana, dok su žene dobijale samo dve funte i dva šilinga za četiri radna dana.
Ove radnice u fabrikama municije postale su poznate kao “municionerke” (Munitionettes). Pored ovog nadimka, zvali su ih i “kanarinci”, jer su morale da rukuju trinitrotoluolom koji se koristio kao eksplozivni agens u municiji TNT i ostavljao je žute tragove na njihovim šakama.
S obzirom na činjenicu da je ženska radna snaga bila plaćana za iste poslove manje od muške, javila se zabrinutost da će poslodavci nastaviti da zapošljavaju žene na ovim radnim mestima i po povratku muškaraca iz rata. To se nije dogodilo: žene su ili otpuštane zbog toga da se uprazni mesto za ratnika-povratnika ili su zadržavane da, slabije plaćene, rade zajedno sa muškarcima. To je dovelo do prvih zahteva za izjednačavanjem zarada.
Upiši Peti austrijski ratni zajam, Alojz Hans Šram (Alois Hans Schram), 1916, Austrougarska, IWM PST 7646
DOBROVOLJNI RAD: U periodu između 1914. i 1918. Godine menjao se tip humanitarnog angažovanja i ljudi koji učestvuju u njemu: muškarci koji nisu odlazili na front trudili su se da dobrovoljnim radom i donacijama nadoknade “nepatriotski čin” ostanka kod kuće. Zbog toga su humanitarne donacije porasle do nezamislivih, najviših razmera u istoriji. U dobrovoljni rad uključivalo se sve više žena. I kod svojih kuća, i na frontu.
Pored već postojećih, u vreme rata osnivana su mnoga nova društva koja su se bavila organizacijom volonterskog rada i pružanja pomoći. Pogrešna je pomisao da se sav rad odvijao kroz pomoć ranjenicima u bolnicama.
Raznovrsnost dobrovoljačke i humanitarne delatnosti je zaista velika. Začuđujući broj od 875 gramofona i 8.386 gramofonskih ploča poslat je stanicama za oporavak širom sveta. U Evropi je podeljeno 1,35 miliona sanduka hrane, cigareta i pića.
Bela pera
Avgust 1914. Admiral Čarls Ficdžerald osnovao je Red belog pera. Uz podršku vodećih književnica, ova organizacija je podsticala žene da dele bela pera mladićima koji nisu stupili u Britansku vojsku. Kad su žene počele da daju bela pera državnim činovnicima, vlada se zabrinula. Ministru unutrašnjih poslova predloženo je da se ove žene uhapse zbog “ponašanja koje može ugroziti rad policije”. On je odbio da ih uhapsi, ali je umesto toga državnim činovnicima dodelio bedževe koji su jasno označavali da oni služe “kralju i otadžbini”.
Iako je bio aktivan vojnik, pisac Kompton Makenzi se žalio na aktivnosti Reda belog pera. Tvrdio je da te “glupe devojke koriste bela pera da se oslobode momaka koji su im dozlogrdili”.
U Francuskoj su otvarane stanice za oporavak, a dobrotvorne organizacije su rukovodile i hostelima za smeštaj porodica koje su dolazile u posetu obolelim muškarcima. Ilustrativan je podatak da su humanitarne organizacije obezbedile papir za više od 200 miliona pisama koja su vojnici pisali kućama, kao i sportsku opremu i muziku za podizanje morala vojnika.
Neke žene odlazile su na Zapadni front da pišu pisma umesto vojnika koji to nisu mogli sami, zbog povreda ili zbog toga što su bili nedovoljno pismeni da bi sami pisali. Jedna od njih se kasnije prisećala kako je podučavala muškarce kako da se ophode prema ženama: “Jednom muškarcu sam rekla: ‘Da počnem pismo sa draga moja ženo?’ A on mi je tiho odgovorio: ‘Dobro zvuči, ali će se pitati zašto joj se nikad dosad nisam tako obratio’.”
Oslobodi put! Kupi obveznice – četvrti oslobodilački zajam, Hauard Čendler Kristi (Howard Chandler Christy), 1918, SAD, LC-USZC4-2011
HEROINE
Pre Prvog svetskog rata učešće žena u oružanim snagama bilo je ograničeno na ulogu medicinskih sestara. Žene nisu aktivno služile vojsku, ali su prihvatane na pomoćnim poslovima. U vojsci su uglavnom radile na nimalo primamljivim poslovima: kuvanju i posluživanju hrane, u prodavnicama, na službeničkim poslovima, u telefonskim centralama i administraciji, u štamparijama i na održavanju motornih vozila.
Na ideju da žene učestvuju u ratu i podržavaju vojne strukture svojim sopstvenim jedinicama i organizacijama nije se gledalo sa odobravanjem. Žene su iz puke potrebe preuzele važne pozicije u fabrikama i vojsci, kako bi što više muškaraca moglo da bude poslato u borbene redove. Njihovo uključivanje u operacije na samom frontu je bilo retko, ali je ipak je postojalo.
Evgenija Mihajlovna Šahovskajaje postala prva žena vojni pilot u carskoj Rusiji: u prvu letačku izviđačku misiju poslata je 1914. godine.
Loreta Volš je bila prva aktivna žena u američkoj mornarici i prva žena kojoj je dozvoljeno da služi američkim trupama, a da nije medicinska sestra. Postala je prvi ženski oficir mornarice u SAD.
Doroti Lorensje bilaengleska reporterka. Iako je pre rata uspešno pisala za The Time, njeni zahtevi za izveštavanje sa borbenih linija su odbijeni, pa je samostalno otišla na front u Francusku, prerušila se u vojnika i predstavljala imenom David Smit. Posle deset dana njen identitet je otkriven, uhapšena je i bila je primorana da položi zakletvu da neće objaviti kako je uspela da prevari vojnu vlast.
Lena Hajbi iz Njujorka je bila prva žena koja je dobila najviše priznanje mornarice SAD za zasluge u Velikom ratu. Osnovala je sa još 19 bolničarki Mornarički bolnički korpus. Bile su prve bolničarke sa službom u mornarici. Zvali su ih “Svetih dvadeset”.
Mejbl Senkler Stobartje u Engleskoj osnovala organizacije Ženski konvoj za bolesne i ranjene i Žensku nacionalnu službenu ligu. Prvu ratnu bolnicu organizovala je u Belgiji, da bi potom služila na Balkanskom frontu. Komandovala je vojnom bolnicom u sastavu Fonda za pomoć Srbiji i sa srpskom vojskom prešla povlačenje preko Albanije.
Marija Bočkarevaje u Rusiji je dobila saglasnost da služi kao redov od samog cara Nikolaja Drugog. Krenula je na front kao redov, da bi kasnije osnovala prvi (i jedini) Ženski vojni bataljon. U istoriji su ostale upisane kao “Bataljon smrti”.
Milunka Savićse u Balkanskim ratovima, kao i Doroti Lorens, predstavljala kao muškarac pod imenom Milun Savić. Za pokazano junaštvo u Kolubarskoj bici odlikovana je zlatnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić. Zarobila je 23 bugarska vojnika, pomagala u dostavljanju municije, istakla se u bombaškim napadima. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević odlikovao je Milunku vojničkom zlatnom Karađorđevom zvezdom sa mačevima. Dobila je i odlikovanja francuske vojske, Legiju časti V stepena, a kasnije i francuski Ratni Krst i oficirsku Legiju časti.
Ratne zasluge nisu bile priznavane svim učesnicama na frontu. Volonterke u WAAC (Ženski korpus za podršku vojsci) nisu nikad dobile puni status pripadnika vojske. Za disciplinske prekršaje kažnjavali su ih civilni, a ne vojni sudovi. Prema Džošu i Goldštajnu, oko 30.000 Amerikanki učestvovalo je u ratu pod komandom kapetana Barbare Vilson. Barbara je ukazivala na “postajanje očiglednog nepoznavanja ženskih zasluga u vojsci, kao i na činjenicu da su samo pojedini organi vlasti ozbiljno shvatili moć žena u ratu”.
Četiri godine u borbi, Francuskinje! 1918, SAD, Lisjen Žonas (Lucien Jonas), LC-USZC2-4018
Samostalni ženski korpus (Single Corps Women) u kome su žene radile kao operateri za “velike telefonske distance” poslao je 220 članova u Francusku. “Halo devojke” su posle rate bile evidentirane rata kao medicinske sestre, kako ne bi bile nosioci ratnih zasluga, odnosno, vojni veterani. Zasluge priznate tek 1978. primila je tek jedna trećina preživelih.
Takav odnos prema ženskom učešću na različitim ratnim zadacima, zajedno sa muškarcima ili umesto njih, bio je uzrok podizanju glasova u borbi za ravnopravnost.
Muška pucnjava iz “duhovnog oružja” uzvratila je udarac svojim stvaraocima i pogodila ih bumerang-efektom: pozivajući kroz propagandu žene da učestvuju u ratu, oni nisu shvatali da kopaju grob dotadašnjoj muškoj supremaciji. Tražili su od žena jednakost u ciljevima, a protivili su se i nisu priznavali jednakost u zaslugama. Postali su žrtve sopstvene manipulacije. Žene su, simbolički, u vreme Velikog rata počele “da nose pantalone” i utiču na činjenicu da posle rata ništa više ne bude kao pre: od prava glasa, do izjednačavanja zarada i promena statusa žena u javnom i političkom životu...
Započet pre 100 godina, taj rat za rodnu ravnopravnost, sa ciljem da žene ne budu na marginama odlučivanja, nažalost traje i dan danas.
Autor teksta je i autor Izložbe “Žena, plakat i rat: 1914-1918” i osnivač Instituta za istoriju oglašavanja
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR