Srbija – zemlja propuštenih šansi

U novijoj srpskoj istoriji, ukazale su se tri velike šanse da Srbija pronađe svoj put. Prvu od njih imao je Slobodan Milošević. Faktički vođa Srbije od 1987. pa sve do 2000. godine – na kojim god da se funkcijama nalazio, Milošević je u jednom trenutku imao ogromnu podršku naroda. Međutim, umesto da se ova energija usmeri u pozitivnom smeru, ubrzo se pokazalo da je najvažnije pitanje za Miloševića bilo opstanak na vlasti po svaku cenu. Dotadašnje komunističko opredeljenje partije kojoj je pripadao lako je zamenio socijalizmom, a zatim i nacionalizmom kao sredstvom za održavanje na vlasti. U rešavanje kosovskog pitanja krenuo je nasilno, nije umeo da obezbedi saveznike, pa je tako navukao NATO bombe na glave građana Srbije. Nakon dokazane izborne krađe, morao je da ode sa vlasti na krajnje ponižavajući način.

Rušenjem Miloševića 5. oktobra 2000. godine, DOS je zadobio veoma veliku podršku, kako građana Srbije, tako i međunarodnu. U zemlju je počela da pristiže značajna ekonomska pomoć. Nažalost, već 6. oktobar pokazao je da u okviru DOS-a postoje nepremostive razlike: dok je Zoran Đinđić – uskoro predsednik Vlade Srbije, težio ubrzanoj modernizaciji i što tešnjem povezivanju sa Evropom, novoizabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica se pozivao na „legalizam“, što je značilo kontinuitet sa Miloševićevom politikom i zadržavanje njegovih kadrova na najosetljivijim funkcijama u državi. Dugo priželjkivana lustracija je tako izostala. U suštini, ovde se radilo o dve politike koje nisu mogle da opstanu zajedno. Đinđićev tempo brzo je postao nepoželjan izvesnim moćnim grupacijama jer je zadirao u njihove interese, zbog čega su se množili njegovi neprijatelji. Tragičnim ubistvom Đinđića 2003. godine zaustavljene su promene u Srbiji. Sa Vojislavom Koštunicom kao premijerom Srbije od 2004. godine, točak istorije se pokrenuo unazad i još jedna velika prilika za Srbiju je propuštena.

Treća velika šansa ukazala se Aleksandru Vučiću. Na talasima grešaka Borisa Tadića i DS, pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2012. godine otvorila je vrata SNS-u za dolazak na vlast. Nikolić je vođenje stranke prepustio Vučiću, a ovaj je to (za sebe) iskoristio na najbolji mogući način. Nezajažljiv u svojim apetitima, ispočetka „samo“ prvi potpredsednik u Vladi Ivice Dačića, a od vanrednih izbora 2014. godine i formalni predsednik Vlade, Vučić je brzo uspostavio punu kontrolu nad vlašću u Srbiji. Najpre se obezbedio tamo gde je to najvažnije u ne do kraja izgrađenoj demokratskoj državi kao što je Srbija: postavljanjem na funkciju koordinatora službi bezbednosti, stavio je pod svoju kontrolu „službe“. To mu je omogućilo da „drži na oku“ političke protivnike, ali i svoje saradnike. Iako je više puta najavljivao da će se sa ove funkcije povući, Vučić to nije učinio ni do danas. Činjenica da je jedan predsednik vlade čitavog svog mandata istovremeno i koordinator službi bezbednosti, govori dovoljno o karakteru Vučićeve vlasti.

I pored toga što od početka sprovodi potpuno suprotnu politiku od platforme sa kojom je SNS došla na vlast, Vučić je vrlo brzo stekao veliku popularnost i podršku u narodu. Služeći se populizmom i manipulacijama, a pre svega obećavajući obračun sa korupcijom i organizovanim kriminalom, kao i bolji život veoma skoro, Vučić je uspevao da ugodi ušima građana. Čak i ako se poveruje u iskrenost Vučićevih namera da od Srbije načini moderno i prosperitetno društvo, o čemu stalno govori u brojnim javnim nastupima, tehnika koju primenjuje u obavljanju vlasti i njen bilans, uveravaju nas u suprotno. Stanje u društvu je katastrofalno u svim segmentima. Zemlja je prezadužena. U današnjoj Srbiji, država kao takva ne postoji. Nema nikakve pravne, imovinske, pa čak ni lične sigurnosti, dok nasilje uzima maha. Ustavno načelo podele vlasti je pogaženo: zakonodavna i sudska vlast podređene su izvršnoj vlasti, a skoro sve institucije su urušene. Kompletna vlast nalazi se faktički u rukama jednog čoveka. Zbog toga, na njegovu adresu idu i svi potezi koje vlast čini. Od postavljanja poražavajuće nestručnih kadrova na najvažnije funkcije, pa do štetočinskog i gotovo grotesknog sprovođenja politike na svim nivoima i brojnih zloupotreba, jer od vrha pa do lokala, samo se kopira model Vučićevog ponašanja i delovanja.

Umesto da ide prema konsenzusu i rešavanju nagomilanih problema nakon mnogih godina lutanja i promašaja Srbije, Vučić je izabrao put lične vlasti i negovanje kulta ličnosti, oslanjanje na podobne, a ne na stručne ljude, stalnu konfrontaciju sa političkim neistomišljenicima i njihovo vređanje, protežiranje jednih na račun drugih, favorizovanje stranih kompanija i pojedinaca na račun građana Srbije. Šteta je nesaglediva.