Skriveni duh Pariza

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }a:link { }

 Puno je sveta, mahom grčkih turista. (Imali smo priliku da oplovimo čitavu Svetu goru, s vladikom Lavrentijem, koji je s bogatom opremom sve snimao, ali smo odustali jer Koštunici ne prija plovidba morem.) Napustili smo Svetu goru prepuni utisaka, ne samo o izuzetnim ljudima nego i zbog prirodne lepote. Plaže ispod Hilandara ili Vatopeda izgledaju lepše i od onih koje se reklamiraju na prospektima najekskluzivnijih destinacija. Mitrofan nas je ispratio iz rezidencije Hilandara u Solunu, gde smo očekivali dolazak Pavla Raka, uzalud.

Poslednje čega se sećam je poduka kako da biram masline, nikako na prvi pogled, po spoljašnjem sjaju. Pariz je, kao što se zna, privlačan mnogim ljudima. I ja sam hteo da „opipam“ i to čudo. Opet nisam bio sam, već u društvu s višegodišnjim prijateljicama. Sestre Pešić, Mirjana i Vesna, su i porodično vezane za ovaj grad. Tu su studirali i mati i otac, a Mirjana je u mladosti kolportirala po ulicama i znatno pre pojave nove levice. Treća je bila DŽuli Mostov, s iskustvom svetskog putnika. Odseli smo u stanu bliskih prijatelja, u centru centra Pariza. Dabome, obišli smo Luvr, Rodenov muzej, stalnu izložbu impresionista, Notrdam, Versaj, obišli groblje Per Lašez… Prokrstarili smo Monmartr i Monparnas, svraćali u čuvene kafane, satima šetali jevrejskom četvrti Mare, išli na izlet u Bulonjsku šumu, sa sve piknik-korpom, veslali po jezeru. Ja sam obilazio i bukiniste na obali Sene i svraćao na buvljake (nezaboravni Klinjankur), vozio se brodom po Seni. Ispunila mi se želja da vlastitim tabanima prođem svim velikim bulevarima. Uživali smo i za improvizovanom trpezom na prostranoj terasi, s famoznim plavetnim a svetlim nebom nad sobom, uz cvrkutanje lastavica, uživajući u zalascima sunca. Pojavio se i Pavle Rak. Zakazali smo susret u stanu Tatjane Goričeve. Pod utiskom Mitrofanovih priča o njihovom autoritetu u pravoslavnom svetu upozorio sam prijateljice da malo pripaze na toaletu. I odosmo u posetu, u poveći stan nadomak Bastilje koji služi i kao sedište i skladište izdavačke kuće. Na vratima nas je dočekala prava ruska lepotica, krupnih plavih očiju i plave kose s povećim dekolteom i ne baš skromnim nakitom. A usred stana, poveći postavljeni sto, koji se naprosto povijao pod francuskim đakonijama. Vizuelni šok se brzo rasplinuo tokom razgovora. Tatjana je pričala o svom doktoratu o Hajdegeru, o previranjima među ruskim disidentima, Pavlovoj pomoći u pribavljanju literature i raznih tehničkih pomagala sa zapada. Podrobno je pričala i o tome kako je uoči Olimpijade u Moskvi proterana iz SSSR-a i o predavačkim turnejama po katoličkim crkvama Zapadne Evrope i Amerike. Razgovarali smo potanko i o zbivanjima u Jugoslaviji i svetu. Veoma smo se dobro razumeli i kada se nismo u svemu slagali. Doživljaj iz Pariza kao „pupka“ modernog sveta potvrđujem i tri godine docnije, prilikom proslave 200. godišnjice Francuske revolucije. Satima smo hodali, od Etoala do Bastilje, u živopisnoj i razdraganoj povorci. Ništa nam nije smetalo što su nas Parižani povremeno zasipali vodom. Na raznim mestima i na raznolike načine evociran je revolucionarni duh Pariza. Bila je to prilika da se sretnemo i sa Vojislavom Stojanovićem, višegodišnjim saučesnikom na beogradskoj disidentskoj sceni i kolegom s fakulteta. Skrasio se u Parizu, kao saradnik francuskog državnog radija, sa stanom u jednom podalekom satelitskom naselju.

Nastavlja se