Selo nam je u pepelu!

OVE godine navršava se decenija otkako je pala prva klapa najgledanije domaće serije svih vremena - „Selo gori, a baba se češlja”. U oktobru 2006, s promenade u Vrnjačkoj Banji, Radašin, Milašin, Radojka, Zlatana i ostali živopisni likovi iz Petlovca s Morave krenuli su put malog ekrana. Da nasmeju publiku, ali i skrenu joj pažnju na probleme s kojima se susreće srpsko selo.

Na njegovo rastakanje, propast porodice i borbu za očuvanje krsne slave. A sve je počelo naizgled jednostavnim pitanjima tada popularnog glumca, danas cenjenog scenariste i režisera Radoša Bajića, o tome ko smo i kojim putem idemo. Postavio ih je, kroz elegičnu komediju sa elementima melodrame, pripadnicima sedamdeset odsto srpske populacije, čiji koreni potiču sa sela.

Nagovarao ih je da prikoče u trci za globalizacijom i svime onim što podrazumeva sabijanje jednog naroda u tor evropske demokratije, pokazujući im zapuštene grobove, oronula seoska domaćinstva, reke i pašnjake zatrpane otpadom...

Devet godina (10. mart) od početka prikazivanja serije, a nekoliko dana pred premijeru filma „Braća po babine linije” (16. marta u Sava centru), Bajić primećuje da nam se „Baba” u međuvremenu „navukla” na rijaliti, dok nam selo gori u dosad neviđenom plamenu. Crna tema prošarana urnebesnim humorom i s notom optimizma, jer veruje da nije sve otišlo niz Moravu.

- Komedija „Braća po babine linije” ima za cilj da opusti i nasmeje gledaoce, ali i da prenese društvene poruke. Reč je o najtežem i najvoljenijem žanru, koji je doneo mnogo dobrog našem filmu. Ne treba zaboraviti da je film „Ko to tamo peva” proglašen za najbolji u istoriji srpske kinematografije, pa ipak je u svoje vreme bio degradiran u krugovima filmske elite. Možete šta hoćete da mislite o pokojnom Gidri Bojaniću, ali on je veliki srpski glumac iza koga su ostali nezaboravni filmovi.

Isto važi za ostvarenja reditelja Zorana Čalića i Dragoslava Lazića, koja su glavne zvezde TV programa svake Nove godine i uvek će biti gledana. „Braća” su rasađena iz velikog brenda i verujem da ćemo opravdati očekivanja - kaže Bajić, koga smo prošle nedelje posetili u „Kontrast studiju”.

I dok s vrednom ekipom, koju čine porodica i prijatelji, privodi kraju pripreme za premijeru filma, otkriva nam da je, uz verno milionsko gledalište, ponosan i na to što je u svojim projektima uposlio više od 800 glumaca.

- Radostan sam što sam pred kamere izveo Nenada Okanovića (sin Dragan), Marianu Aranđelović (Milona) i Olju Lević (Zorica), a da ne govorim o kolegama iz pozorišta. Ko je znao do „Sela” za maestralnu Olgu Odanović, osim pozorišnih sladokusaca i književnih kritičara?

Ona i Ljiljana Stjepanović su trenutno dve najvoljenije srpske glumice, koje su u mojim projektima pokazale koliko su velike. Podjednako se radujem kad mladom glumcu pružim šansu da pokaže talenat. U novom filmu to su Jelena Gavrilović i Milena Predić - ističe reditelj.

Za razliku od Gavrilovićeve, čijim radom i paletom talenata je prezadovoljan, priznaje da mu je njen (glavni ženski) lik Zirke zadavao glavobolje. Zamislio ju je kao kompleksnu ličnost, sa emocijama od komedije do drame, koja samo naizgled deluje kao ženska „slikovnica”. Ipak, zbog spoljašne atraktivnosti, često mu je na papiru hodala po ivici noža. Plašio se da ne napravi ulogu koja se neće zapamtiti.

- Film je imao oko 12 verzija scenarija, ali odmah na početku pisanja opredelio sam se za Jelenu. Nije slučajno što ljudi govore o trojstvu moje ličnosti - glumac, scenarista i reditelj. Najviše me mrzi da glumim. Obožavam da pišem, tad se osećam najbolje. Volim i režiju, mada je velika muka kasting. Znam šta znači pogrešno dodeljena uloga, taj pakao na snimanju od kompromisa kad ne možeš da dobiješ to što tražiš.

Ako reditelj ne veruje u kadar, kako će onda publika? Naš gledalac ne dopušta da ga varaju, jer ima 200 TV kanala. Mogu da se pohvalim da moje srce bije mirno. Jelena igra komediju veoma dobro, a melodramu fenomenalno. Verujem da će Zirka biti njena lična karta - nahvalio je pred nama mlađu koleginicu, Bajić, upozorivši je da naša sredina ne prašta uspeh.

Za to je naveo primer prvakinje Narodnog pozorišta Nele Mihajlović, kojoj su se, posle nagrade „Carica Teodora” za ulogu Stane iz filma Jelene Bajić Jočić „Led”, proredili angažmani.

Glumica nam priznaje da je tokom snimanja osećala veliku odgovornost, zbog likova iz serije koji su postali brend.

- Ljudi su se saživeli sa njima, znaju šta od njih da očekuju. To je kao kad prvi put nekome odete u goste. Nisam dosad igrala glavnu ulogu, niti mi je direktan partner ujedno bio i reditelj filma. Velika dragocenost. Radili smo u uslovima koje nam je nametala priroda. Ne može reditelj da naredi kiši da stane.

U takvim okolnostima vaše biće se bori s likom koji tumačite, a vi sa blatom na štiklama. Nijedan glumac ne može to da postane dok ne prođe kroz takvu vrstu škole. Mislim da najviše učimo od partnera. Radoš ima autoritet i bez uvijanja kaže ono što misli. Znala sam u svakom trenutku da li mu se nešto dopada i uvek je o svima vodio računa. Delikatan je rad s glumcima. Krhka su to bića.

Morate da pronađete način da ga otvorite, a on to najbolje ume jer je i sam glumac - smatra Jelena, dodajući da je veliku pomoć imala i od imenjakinje i izvršnog producenta filma u scenama, u kojima je trebalo da pokaže tanana ženska osećanja.

Svesna je da će joj Zirka otvoriti novo poglavlje u karijeri, ali glumica ne želi da priča o očekivanjima. Niti se plaši da će zauvek ostati heroina Radoševog filma.

- Želim da, kad izađem iz Sava centra, osetim unutrašnji mir. Mislim da će mi to ovaj film pružiti. Nemam strah od toga da me ljudi poistovećuju sa Zirkom. I Zoran Radmilović je ostao upamćen kao Radovan Treći, a veliki je glumac. Neko će reći da je to jedna uloga više, ali svaka je otpala od našeg mesa.

Ako publika zavoli Zirku, to znači da je autentična i da joj se veruje. Susretala sam se sa tim u dosadašnjoj karijeri, ali uvek dođe nešto novo što vas povuče. Blagoslov je kad vas ljudi pamte po lepim stvarima - završava glumica.