Komentar: Amiga

GODINE 1992, u tadašnjoj SR Jugoslaviji bila su instalirana 493 velika i 8.393 personalna kompjutera. Počela je da se prodaje "amiga 600", tadašnje čudo kompanije "Komodor", na čiju celokupnu memoriju bi danas mogla da stane jedna kvalitetna fotografija. Internet je u našu državu stigao četiri godine kasnije.

I baš 1992. i 1993. godine nastali su udžbenici za informatiku koji se i danas zvanično koriste u školama. Pre dve i tri decenije pisane su i stotine drugih đačkih knjiga. Vreme ih je pregazilo, nove niko neće da štampa, pa za 901 predmet u srednjim školama ne postoje udžbenici.

Ali je zato za osnovnu školu odobreno 1.700 različitih knjiga. Utrkuju se izdavači ko će da štampa više. Prvaci srpski jezik mogu da uče iz 52 različita izdanja bukvara, radnih svezaka, vežbanki...

Jaz između onih koji nemaju nikakve knjige i drugih, kojima su stotine na raspolaganju, nastao je jer se neko zaigrao u postavljanju pravila otvorenog tržišta udžbenika. Mnogo je aktera u toj igri, godišnje vrednoj oko sto miliona evra. Ali svi bi da igraju na sigurno - da štampaju za osnovce, što garantuje zaradu. Niko neće da objavljuje knjige za zidare, kad ih se deset upiše u celoj Srbiji.

Ali kako nikad "nije kriv onaj ko je dva ovna izjeo, već onaj ko mu je dozvolio", tako ni ovde nema odgovornosti izdavača, već onih koji su pisali i usvajali zakone. Oni su pravila igre postavili tako da svi mogu da trče za profitom, a da ne moraju deo zarade da ulože u niskotiražne udžbenike - štampane na manjinskim jezicima ili za stručne škole.

A kako je deci da uče bez knjiga, kako nastavnicima da predaju i kakve su dugoročne posledice - e, time se još niko nije bavio!