Gram kalifornijuma koji košta 27 miliona dolara, gram šafrana čija je cena viša od cene plemenitog metala, ekskluzivno pravo poljoprivrednika u Tasmaniji na proizvodnju opijumskog maka s godišnjim prihodom od 120 miliona australijskih dolara, ili malo poznata činjenica da je Pakistan čuveni svetski proizvođač fudbalskih lopti – samo su neki od primera monopola kojima pojedine države, uprkos globalizaciji, i dalje drže svet „u šaci“.
U selu Barton u Engleskoj, postoji fabrika koja sama proizvodi gotovo 100% svetskih zaliha marmita – oko 50 miliona tegli godišnje, a u pitanju je veoma omiljeni namaz u zapadnim zamljama koji se pravi od koncentrisanog kvasca. Ako monopol nad proizvodnjom marmita baš i ne potresa svet, osim nekih, eventualno, zagriženih ljubitelja ovog namaza, sasvim je drugačiji slučaj sa proizvodom koji se ne jede, a zove se kalifornijum.
Reč je o drugoj najskupljoj hemijskoj supstanci u svetu, odmah iza antimaterije, i njen jedan gram košta 27 miliona dolara. Kalifornijum se dobija samo u dva reaktora u svetu – po 30 mikrograma godišnje – u Ouk Ridzu u SAD, i u mestu Dimitrovgrad u Rusiji. To je redak radioaktivni izotop koji ima komercijalnu upotrebu kao pouzdan, efikasan izvor neutrona pri neutronskoj analizi (PGNAA) uglja, cementa i minerala, i za otkrivanje i identifikovanje eksploziva, zlata, nafte, mina i neeksplodiranih vojnih projektila. Ostale upotrebe uključuju neutronsku radiografiju, lečenje kancera i standarde za kalibraciju.
Rusija od nedavno pokušava da se nadmeće sa Amerikom oko proizvodnje još jednog retkog i strateški važnog metala –berilijuma, čije su legure vrlo lake i koriste se, između ostalog, u avio i nukleranoj industriji, ali i u proizvodnji eksploziva, raketnog goriva i laserskih materijala. U ovom slučaju, Sjedinjene Države su u ogromnoj prednosti, budući da pokrivaju čak 85% svetske proizvodnje, a ostatak se dobija još samo u Kini i Kahzastanu, dok je Rusija na samom početku sa proizvedenih 100 grama. „Prvenac“ je napravio Tomsko politehnički univerzitet (TPU) zajedno s kompanijom Sibirski hemijski kombinat, a ruski naučnici planiraju pokretanje industrijske proizvodnje do 2020. godine, budući da su za njihove tehnologije već sada zainteresovane velike rudarske i metalurške kompanije.
Pakistanski „rasadnik“ fudbalskih lopti
Kada je reč o retkim metalima, svet „u šaci“ drži nezaobilazna Kina, sa 95% ukupne globalne proizvodnje elemenata koji se teško nalaze, a bez kojih je nezamisliv tehnološki razvoj u mnogim industrijama, pre svega u IT i nano tehnologijama, vojnoj, automobilskoj, avio, industriji medicinskih aparata… Dodatno, monopol u monopolu drži samo jedna kompanija, Baotou Groupp, koja učestvuje sa više od 60% u ukupnoj kineskoj proizvodnji retkih metala. Nakon promene politike zvaničnog Pekinga da uvede restrikcije na njihov izvoz, porasle su cene na globalnom tržištu i, time, dovele u nepovoljan položaj pre svega zapadne kompanije, dok je istovremeno pojeftinjenje retkih elemenata na unutrašnjem tržištu, kineskim preduzećima podiglo konkurentsku prednost. To je nateralo ne samo pojedine multinacionalke, kao što su Toyota i General Motors, da počnu sa razvojem koji bi u proizvodnji sveo korišćenje takvih sirovina na najmanju moguću meru, već i pojedine države, poput SAD, Rusije i Australije, da ponovo otvaraju neke, davno „zapečaćene“ rudnike.
O kineskim monopolima nad ostatkom sveta mogla bi da se napiše knjiga, a ne tekst, ali navedimo samo neke primere o tome koliko ukupne svetske proizvodnje pojedinih proizvoda otpada na Kinu: računari (90,6%), klima uređaji (preko 80%), štedljive sijalice (preko 80%), solarni paneli (80%), mobilni telefoni (70,6%), cipele (preko 63%), cement ( 60%), svinjetina (49,8%), ugalj (48,2%), brodovi (45.1%). Uz to, u Kini se proizvodi oko 70% svih igračaka u svetu, dok se čak 60% svetske proizvodnje novogodišnjih ukrasa odvija na jugoistoku zemlje, u gradu Jivu, a samo preko sajta Alibaba, nudi se 1,4 miliona ovih dekoracija.
Kina, je međutim, izgubila bitku u nadmetanju za oficijelnog proizvođača fudbalskih lopti za Svetsko prvenstvo u fudbalu u Brazilu 2014. godine. Posao joj je preotela zemlja koja definitivno nije poznata kao fudbalska nacija, a malo je znano i to da je, svojevremeno, proizvodila 70% ručno šivenih fudbalskih lopti u svetu. Reč je o Pakistanu, odnosno o gradu Sialkot, gde ova tradicija potiče iz vremena britanskog kolonijalizma, kada je Englezima bilo praktičnije da obuče lokalno stanovništvo da proizvode fudbalske lopte, nego da ih poručuju i čekaju iz Engleske kako bi zaigrali utakmicu.
Sa najezdom kineske konkurencije, udeo Pakistana u svetskoj proizvodnji pao je na 40%, što je oko 40 miliona fudbalskih lopti godišnje, od kojih se najveći deo i dalje proizvodi u Sialkotu. Skandal oko ove fabrike izbio je 1996. uoči Evropskog prvenstva u fudbalu baš u Velikoj Britaniji, zbog zloupotreba dečijeg rada u proizvodnji. Nakon toga, sve svetske kompanije morale su da promene ugovore o uslovima rada u pakistanskoj fabrici, što se, međutim, nije naročito odrazilo na plate radnika, koji zarađuju između 100 i 160 dolara mesečno.
Ekskluziva za opijum
Nelegalan, ali zato daleko unosniji posao, koji za sobom povlači i mnogo „zapadnjačkog prljavog veša“, odvija se u susednom Avganistanu. Naravno, reč je o opijumu, a Avganistan je domovina za 90% svetske proizvodnje ove droge. Prema podacima UN, od kada su američke snage 2002. godine srušile strahovladu talibana, proizvodnja opijuma u zemlji se utrostručila, a rekordan rast uzgajanja opijumskog maka zabeležen je 2014. godine. Taj rast se nastavlja pod „blagoslovom“ terororističke grupe ISIL, koja je prema podacima ruske obaveštajne službe zaradila najmanje milijardu dolara na avganistanskom heroinu kojim se trgovalo preko teritorija takozvane Islamske države. Mnogo novinskih analiza bavilo se istraživanjima u učešću zapadnih kompanija u pranja novca stečenog distribucijom i preprodajom avganistanske droge širom sveta, a londonski list The Guardian nedavno je objavio tekst o umešanosti američkih banaka, kojima su narko-karteli vratili uslugu tako što su održali bankarski sistem u vreme finansijske krize 2008.
Australija, za sada, predstavlja jedinu konkurenciju Avganistanu, ako se to tako može reći, imajući u vidu da je ova zemlja najveći svetski dobavljač opijumskog maka, ali legalnim putem. Zasadi ove biljke nalaze se u Tasmaniji, na ograničenim površinama, a kako se njeni sastojci koriste u proizvodnji lekova za umirenje bolova, farmaceutske kompanije su povele kampanju da se proizvodnja maka proširi. Tako GlaxoSmithKline, Johnson & Johnson i australijski TPI Enterprises lobiraju kod vlasti da dozvole komercijalno uzgajanje opijuma i na australijskom kopnu, a GSK je otišao korak dalje, pa već vrši eksperimentalna uzgajanja u Viktoriji, australijskoj državi koja je planirala usvajanje zakona o dekriminalizaciji sadnje opijumskog maka.
Australijska vlada je, međutim, dala ekskluzivnu licencu za uzgajanje maka Tasmaniji na 50 godina, čime je stvoren monopol poljoprivrednika s godišnjim prihodom od 120 miliona australijskih dolara, a što farmaceutska industrija preradi u proizvode vredne 5,5 milijardi australijskih dolara. Ovo ostrvo snabdeva gotovo polovinu ukupne svetske potražnje sirovine za lekovima koji se zasnivaju na opijatima, pa je sve više strahovanja da bi poremećaji u snabdevanju mogli da izazovu globalnu nestašicu. S obzirom na to da je uzgajanje opijumskog maka postala ključna privedna grana na Tasmaniji, gde je stopa nezaposlenosti od 7,6% najviša u Australiji i gde radi tek nekoliko privatnih kompanija, lokalni poljoprivrednici se svim silama trude da speče zahteve velikih farmaceutskih kompanija da to ostrvo izgubi svoje ekskluzivno pravo.
Monopol dug tri milenijuma
Daleko dužu monopolsku tradiciju od čak tri hiljade godina ima Iran nad proizvodnjom šafrana, odakle se i danas zadovoljava čak 90% svetskih potreba za ovom aromatičnom biljkom. Procenjuje se da je za proizvodnju 1 kg začina potrebno između 400-500 sati rada, što uključuje branje, odvajanje stigme i sušenje. Razlog zbog koga je šafran skup jeste delikatna i teška metoda njegovog branja. Naime, za samo 400 grama potrebno je ručno odvajati oko 200.000 vlakana iz 70.000 Crocus Sativa cvetova. Sve to, ali i kratka sezona cvetanja tokom tri nedelje, i nemogućnost sintetizovanja dižu cenu ovog začina do nebesa, pa gram najbolje sorte košta čak 65 dolara, što znači da može koštati i više od plemenitog metala. Šafran se ne koristi samo u ishrani, već i u kozmetici i alternativnoj medicini.
Preko iranske šafranske industrije izvoz je prošle godine porastao za 36%, a cena kilograma povećala se na oko 2.000 dolara. Trenutno, tražnja šafrana je veća od ponude, a zbog donedavnih sankcija protiv Irana, proizvod koji je dolazio do kupaca često je bio pomešan s nekvalitetnim sortama, iz neke druge zemlje. Avganistan obrađuje zalihe koje je dobio iz Irana, daje im originalne potvrde i dostavlja ih kupcima. Uprkos takvim zbivanjima, Iranci su uvereni u jedinstven kvalitet iranskih začina, zadržavajući svoju poziciju kao zlatni standard.
Iako se šafran vekovima pokušavao uzgajati i u kontinentalnim krajevima Evrope (u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, pa čak i u Engleskoj) danas se u vrlo malim količinama proizvodi još jedino u Mundu, malom švajcarskom selu u kantonu Valis, gde se na 1200 metara nadmorske visine na tradicionalan način godišnje proizvede tek nekoliko kilograma začina.
Kada je reč o monopolu nad „hranom bogova“- kakaom, drže ga zemlje u kojima je i „Bog rekao laku noć“. Naime, od ukupne svetske proizvodnje koja premašuje četiri miliona tona, države Zapadne Afrike snabdevaju oko 70% svetskog tržišta, iako kakaova stabla rastu i u uskom pojasu oko Ekvatora, u Centralnoj i Južnoj Americi i jugoistočnj Aziji. Danas je Obala Slonovače najveći svetski proizvođač kakaoa sa godišnjom prodajom od oko 1,7 miliona tona i vrednošću od oko 3,9 milijarde dolara, kojom pokriva 30% globalne tražnje.
Procenjuje se da Gana proizvede oko 810 hiljada tona, međutim, većina poljoprivrednika iz ove zemlje krijumčari kakao preko granice u Obalu Slonovače gde su cene zrna za 50 odsto veće, pa je teško utvrditi koliko je stvarna proizvodnja. Poslednjih godina, Nigerija ulaže ogromna sredstva u najsavremeniju poljoprivrednu tehniku, kako bi prošlogodišnju proizvodnju od oko 370 hiljada tona kakaoa povećala na 700 hiljada u sezoni 2016./2017. godine, s ciljem da do 2020. proizvodnja premaši milion tona.
Kakao je, ujedno, jedna od najskupljih sirovina koje konditori koriste pri proizvodnji čokolade, a s obzirom na cenu koja je prošlog meseca bila i do 2.900 dolara po metričkoj toni, kompanije poput United Cacaoa i KKO-a nameravaju da industrijalizuju njegovu proizvodnju. Postavlja se pitanje kako ostale korporacije nisu ušle u ovaj posao, a analitičari objašnjavaju opreznost investitora činjenicom da zasadima ove biljke treba dugo vremena da počnu da daju plod, a čak 40% proizvodnje gubi se zbog oboljenja i štetočina. Osim toga, ulagati i poslovati u zemljama poput Sijera Leonea i dalje je riskantno, pa je zbog nedavne epidemije ebole najmanje 3.200 hektara kakaovog stabla bilo napušteno. Inače, aktuelna ulaganja korporacija u proizvodnju kakaoa nije novost. Tokom 80-ih godina većina malezijskih farmi kakaovog stabla su nestale zbog okretanja lukrativnijoj proizvodnji palminog ulja. Korporativni kapital, međutim, vraća se u tu granu proizvodnje, jer su trenutno uslovi dovoljno finasijski povoljni da bi opravdali nove investicije.
*U sledećem broju objavićemo priču o monopolima kompanija od kojih su neke gotovo potpuno nepoznate široj javnosti
Vladimir Adonov
april 2016, broj 126.