Krvavi pir u bioskopu!

Za to je od HOP-a dobio 2.500 maraka. Bomba je eksplodirala tokom večernje predstave u gornjoj sali bioskopa „20. oktobar“. Tom prilikom poginuo je Savo Čučurević, studentkinja Magdalena Novaković ostala je bez obe noge, a 76 ljudi je ranjeno. Hrkač je do detalja priznao kako je podmetnuo paklenu mašinu u sali beogradskog bioskopa, da bi sve to kasnije porekao.
U drugoj diverziji, 25. septembra iste godine, takođe je više ljudi povređeno.

U zoru, 10. januara 1978. godine, u krugu Centralnog zatvora u Beogradu, izvršena je smrtna kazna nad Miljenkom Hrkačem, tesarom iz sela Mokrog, kod Lištice u Hercegovini.

Opisujući kako je postavio minu, Hrkač je objasnio da ju je stavio iza sebe na sedište na kojem je sedeo. Eksplozija se, kako je utvrđeno, dogodila na sedištu broj 6, u 16. redu, a po priči svedoka, diverzant je sedeo na sedištu broj 7. Optuženi je pokazao, na rekonstrukciji, da je ušao u red sa leve strane, dok je svedok Radoslav Đorđević, koji je sedeo na svom mestu (sedište 8, u 16. redu), pre nego što je terorista ušao, bio kategoričan da je ovaj došao sa - desne strane. Hrkač je, osim toga, rekao da je desno sedište od njega bilo prazno, iako je na njemu sedeo Đorđević.

Mladi terorista kazao je i da je salu napustio dok su se na platnu prikazivale reklame. Svi svedoci bili su, međutim, sigurni da je podmetač izašao na polovini filma, a 10-15 minuta potom će odjeknuti eksplozija. U senci ovakvog priznanja, na suđenju se našlo mišljenje sudskog veštaka za eksplozive, koji je otvoreno sumnjao u mogućnost izvršenja diverzije onako kako je to predstavljao optuženi. Tek kasnije ispostaviće se da je optuženi više puta, pre nego što je izašao pred sud, rekao, pa i napisao, da nije istina ono što govori, ali da će to ipak ponoviti pred sudom, jer se boji odmazde prema svojoj porodici.

Pred Vrhovnim sudom Jugoslavije bila su pročitana i dva Hrkačeva pisma, napisana između priznanja u istrazi i suđenja, u kojima optuženi tvrdi da je slagao istražnog sudiju.

„Potražite pravog zločinca, ja sam nevin“, napisao je Miljenko 13. juna 1969. godine i dodao: „Ne smem da poreknem, jer će mi pobiti porodicu. Rekli su mi da sam maloletan i da me ne mogu osuditi na smrt. Zato sam pristao, pripazite mi na dete, jer njegov otac nije krvnik“.

Iz zvaničnog sudskog dosijea, sudija je pročitao i drugo pismo optuženog svom braniocu, neposredno pre suđenja. I ovde Miljenko tvrdi kako je nevin, objašnjavajući da je zločin priznao po nagovoru radnika mostarskog SUP-a.

Optuženi je ispričao da je u prvoj polovini 1968. u Mariboru, preko Penavića, stupio u vezu sa grupom izbeglica iz Nemačke i postao član HOP-a, sa sedištem u Štutgartu. Cilj te organizacije bio je rušenje postojećeg poretka u Jugoslaviji i on je prihvatio da postupa po njenim nalozima. Zadatak je izvršavao od jula do septembra iste godine, sa Penavićem, koji ga je u jednom napuštenom bunkeru kod Maribora obučio rukovanju eksplozivnim napravama, a kasnije je u Štutgartu završio i specijalni kurs za obuku diverzanata.

Za diverziju 13. jula je naveo da je sa Penavićem doneo iz Maribora paket eksploziva u plastičnom omotu, sa uređajima za paljenje. U parku kod bioskopa su povezali eksploziv sa baterijama i aktiviranim satnim mehanizmom. Miljenko je potom ovako tempiranu minu, pojačanu čeličnim gelerima radi efikasnijeg delovanja na živu silu, uneo u gornju salu bioskopa. Eksplozivnu napravu postavio je između naslona i sedišta broj 6, u 16. redu. Kada je napustio salu, usledila je strašna eksplozija. Međutim, posle suđenja je pričao da je glavni čovek ustaške terorističke organizacije u Mariboru bio njegov stariji brat Božo, a da je on samo pravio mine. I posle tri suđenja, sud mu nije poverovao i osudio ga je na kaznu streljanjem.