Hvala Briselu

Doneta je odluka da minimalna cena rada umesto dosadašnjih 121 dinar, bude 130 dinara. Manje od onog što su očekivali sindikati, a više od onog što su hteli da izdvoje poslodavci. Na kraju je presekla država, odnosno Vučić.

Ili bolje rečeno, Brisel. Jer ni sindikati ni poslodavci, ni radnici koji kukaju da nemaju od čega da žive nisu bili dovoljna inspiracija državi da ranije preseče i poveća minimalac koji je već dve i po godine isti. Višegodišnje ćutanje na ovu temu prekinuto je prošlog meseca, kada je na adresu Ministarstva rada stigla jedna uznemirujuća vest: nema otvaranja Poglavlja 19 ukoliko se ne pokrene socijalni dijalog. „Šta to beše socijalni dijalog i kako se pokreće“, pitao se u panici ministar rada Vulin, aktuelni predsedavajući tog „dijaloga“.

Stvar je izvukao niko drugi do premijer, koji se brzinski dosetio da bi mogao već koliko sutra da najavi povećanje minimalca. „Daj da mi povećamo minimalac, da vidi EU da mi socijalno razgovaramo, pa ćemo posle misliti kako dalje“, rekao bi Vučić. Kako je najavio tako je i bilo. Poklapanje sednice SES-a sa posetom Hana samo potvrđuje to da pohvale za povećanje minimalca ustvari ne idu Vučiću, već Briselu. Jer je upravo EU ta koja je uspela da natera SES da se sastane subotom izjutra, ranijih godina znali su da se ne sastaju i po devet meseci. To je malo i vređanje svih nas, dve godine ne može ništa, a onda posle jednog „miga“ iz EU sve može preko noći.
Malo je i bez veze hvaliti se povećanjem cene rada. Ne što to nije dobro, već što bi trebalo da bude normalno. Ona bi svakako trebalo da se koriguje/usaglašava sa inflacijom na svakih šest meseci. Lepo je što će tih 300.000 i više ljudi u Srbiji sa primanjima manjim od 200 evra imati i tih 1.500 dinara mesečno više. A na šta će da ih potroše? Na meso, na račune za struju i vodu koji uskoro poskupljuju.