TVIST! REJV! ROKENROL! Zašto je Beograd već pola veka PRESTONICA DOBROG PROVODA
Priča o noćnom životu Beograda počinje ranih šezdesetih na prostoru ušuškanom između zidina kalemegdanske tvrđave. Iako je kroz decenije imala uspone i padove, trenutno ispisuje crticu na, do nedavno, potpuno napuštenom parkingu u Cetinjskoj ulici.
Komentara 0
Od stiskavaca i laganih nota, preko prvih rokenrol taktova, novog talasa, tehna, hausa i ostalih derivata elektronske muzike, sve je ostavilo trajni pečat na ulicama prestonice i u srcima starih i novih dečaka i devojčica koji su njima prolazili, ljubili se po haustorima i odlazili u noć.
Čedne '60-e
Igranke na Kalemegdanu, u Lazarevićevoj, na Mašincu i u Domu omladine obeležile su noćni život Beograda šezdesitih godina prošlog veka. Pored džeza i šlagera, koji su držali primat, počeli su da se pojavljuju malo "žešći" momci koji su potpali pod uticaj najnovije tekovine zapadnjačke civilizacije, rokenrola. Najpopularniji šoumen u to vreme bio je čuveni Mile Lojpur , ultimativna zvezda kalemegdanskih igranki na kojima se momcima vrtelo u glavi od šarenila lepršavih suknji beogradskih koketa.
Ubrzo su se pojavili i prvi rokenrol bendovi koji su kopirali uzore sa Zapada. 1961. godine, pod uticajem "Šedouza" nastao je naš prvi rokenrol sastav, "Siluete", sa legendarnim Zoranom Miščevićem nja čelu, a "noći u belom satenu" svojim akordima bojili su i "Zlatni Dečaci", "Elipse", "Crni Biseri".
Prva diskoteka "Kod Laze Šećera" otvorena je 24. aprila 1967., deset godina pre "Studija 54" i "Ksenona" u Njujorku i "Palasa" u Parizu.
Tada su u Beogradu snimani veliki filmovi, pa su glumci među kojima su se nalazile i tadašnje velike holivudske zvezde, posle snimanja dolazili u diskoteku koja je radila do jedan sat posle ponoći, a nakon toga se provod nastavljao na prvom spratu, gde i danas živi Lazar Šećerović, pionir beogradske klupske scene.
Vesele '70-e i udarničke '80-e
Priznati likovni i muzički kritičar Moma Rajin, urednik uticajnih časopisa "Džuboks" i "Ritam" i autor radio emisije "Sredinom ulice", bio je među prvima koji su prepoznali značaj tadašnjih klinaca koji su "dojahali" na nekom "novom talasu", a o Beogradu sedamdesetih kaže:
- Prve kafiće smo dobili tek na samom kraju sedamdesetih, pa su ostale kafane, žurevi i disko klubovi. Sedamdesetih ih je bilo nekoliko: "Cepelin" na Tašu, "Monokl", "Mažestik", Dom omladine i "Resnik" za one koji su vozili ili poznavali nekog ko to ume.
Osamdesetih SKC u centru, KST i Akademija pre svega zbog živih svirki preuzimaju primat - kaže Rajin.
Muzički stilovi popularni u to vreme bili su krajnje šerenoliki.
- Sedamdesetih muzički stilovi su se smenjivali i preplitali. Sloba Konjović nas je kroz "Vibracije" i "Paradu albuma" na Studiju B podrobno obaveštavao o tome. Progresiv, glem, simfo rok, bluz, soul, fank i disko, singer-songrajteri, elektronika bili su u punom zamahu. Sve je bilo "in", od Leonarda Koena i Pink Flojd do Džejmsa Brauna i Brajana Ina - seća se Moma.
Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih donosi pravac koji je možda najviše od svega do tada postavio Beograd kao nezaobilaznu tačku na subkulturnoj mapi Jugoslavije, pa i Evrope: novi talas. Bendovi predvođeni "Šarlo akrobatom", "Idolima" i "Električnim orgazmom" započeli su misiju, koja se čak i u decenijama koje su usledile smatra neprevaziđenom.
- Osamdesetih sa pankom i novim talasom muzika je opet postala generacijska stvar. "Novi klinci" više nisu marili za istoriju - kaže Rajin za "Blic".
- Duhovitost i srdačnost su bili "na ceni". "Neću da gnjavim – pa nemoj da gnjaviš", bio bi neki opšti moto. I bez nasilja. Za pankere sve naokolo je bilo dosadno, pa su prezirali i pljuvali na sve. Mogli ste da birate između optimizma i nihilizma tokom iste večeri u istom prostoru - nastavlja Moma.
Kožna jakna ili ništa
- Šezdesetih i sedamdesetih vozovi za Trst su bili puni. Odatle su se vraćali krcati. Farmerke, košulje, majice, jakne i pogotovo cipele i čizme, obezbeđivali su nam stalnu vezu sa svetom. Kako smo svi bili relativno sličnog materijalnog stanja tako se ni po odeći i obući nije moglo proceniti koliko zapravo malo para imamo u novčaniku.
Pank je opet "uveo" kožne jakne, a one prve su stizale iz Londona. A oni sa skromnim džeparcem nisu baš jednostavno mogli toliko da dobace - priča Rajin o nepisanim pravilima oblačenja koja su važila u to vreme.
Kafane i rokenrol
Tomislav Grujić, pripadnik naredne generacije "klabera", nekadašnji muzički urednik radija B92, priča o svom Beogradu osamdesetih i devedesetih godina:
- Za moju generaciju, malo mlađu od tzv. gradske ekipe 80-ih, period od 1981. do 1990. je bilo doba ulaska u društvo i nalaženja mesta u njemu. Mnogo više koncerata nego klabinga u "užem smislu", znatno manje toksikomanije, uz tužne izuzetke. SKC (uključujući i neprežaljenu baštu), Akademija, retko "Zvezda". Od kafana "Manjež", "Zona Zamfirova", "Kolarac". Kafići ne, ionako ih je bilo pet u gradu sve ukupno.
Krajem 80-ih se otvaraju nova mesta, neka stara zamiru. "Omen","Buha" i, naravno, "Soul Food" kao raskrsnica i zborno mesto nekoliko različih ekipa i prvo važno post-novotalasno noćno zabavište u Beogradu. Počinje i intenzivnije blejanje po kafićima, skoro zaboravljenim mestima poput "Ilegalca" i "MG-a" - priča Grujić.
Nevesele '90 Vs. splavovi
- Ako smo 80-ih ulazili u klupski život, naredna dekada je bila čist i nepatvoren eskapizam, sa "Industrijom" kao hramom elektronske muzike, KST-om kao ovom mekom indi roka i povampirenom Akademijom - kaže Grujić za Blic.
Pionir di-džejinga u obliku kakvog ga danas poznajemo i jedan od osnivača B92, Gordan Paunović, o tome kako je elektronska muzika osvajala prestonicu kaže:
- Najpopularniji elektronski klub devedesetih je bila "Industrija" u Vasinoj 19. Ona je bila fokus interesovanja klupske populacije koja je naginjala tehno i haus zvuku i ostala je upamćena po legendarnim zabavama sa domaćim i stranim di-džejevima, naročito od 1995. do 2000.
Drugi važan klub tog vremena je bio "Soul Food" u Francuskoj ulici, koji je negovao interesovanje za haus, fank i generalno organskiju muziku od čiste elektronike. Tamo su izlazili stariji klaberi kojima je "Industrija" bila previše agresivna i po zvuku i po stavu - kaže Paunović za Blic.
Ovi klubovi su obeležili urbani Beograd devedesetih, dok su sa druge strane, na obali Save počeli da niču splavovi koji su kumovali kreiranju oprečnog sistema vrednosti inspirisanog kriminalom, skupim automobilima, namontiranim devojkama nalik na estradne zvezde i momcima koji "žive za fajt".
Disko 2000
- Sa dolaskom 2000-tih ovi klubovi nestaju, a javljaju se nova mesta za izlazak, izdvojio bih "Basement" na mestu nekadašnje "Zvezde" prekoputa Akademije koji je negovao kvalitetan andergraund haus zvuk - nastavlja Paunović.
Kako je stasavala di-džej scena
- Di-džej kultura je bila nešto novo u Beogradu devedesetih i prouzrokovala je znatiželju mladih i publike. Odjednom je svako želeo da bude di-džej ali to nije bilo moguće jer je postojao problem što je to bila skupa zabava za siromašne devedesete.
Gramofoni, mikseta i stalna nabavka ploča je zahtevala novac koga nije bilo dovoljno. Tek kada su u 2000-tim digitalni formati omogućili da se nabavlja muzika besplatno, naravno piratski, otklonjene su prepreke da bukvalno svako ko je želeo može da bude di-džej. Svejedno, to je bila sveža i inovativna muzika uz koju je išla celokupna nova kultura klabinga i industrije zabave tako da je ne samo zaživela nego ostala dominantna i danas, dvadeset godina kasnije - kaže Paunović.
Tehno žurke su doprinele i promeni kafanskih navika, tako da su se umesto alkohola uglavnom konzumirala energetska pića.
- Na prvim tehno žurkama, publika se "nalivala" energetskim pićima. Postojalo je verovanje da je to neka vrsta droge. Sećam se da smo imali problem kada smo na jednoj žurki u Domu Omladine prodavali energetsko piće uvezeno iz Mađarske koje se zvalo "XTC" - kaže Paunović.
Garderoba je "vrištala": Ludo se provodimo!
- S obzirom da je elektronska scena tog vremena bila povezana s pozitivnim raspoloženjem i dobrim vibracijama, bilo je poželjno da odeća sadrži fluorescentne elemente koji su blistali pod svetlom u klubovima, a ponekad je bilo dovoljno da to bude neki fluo detalj, narukvice, ogrlice i slično - zaključuje Gordan Paunović.
Indi scena
Bendovi koji su počinjali devedesetih godina svoju misiju predvođeni neuništivim Partibrejkersima, polako su stasavali okrenuti sami sebi bez gotovo ikakve podrške javnosti i medija. Darkwood Dub, Kazna za uši, KKN, Eyesburn, Jarboli, Presing, DLM nisu imali problem da "izađu na crtu" i u svakom trenutku glasno kažu šta misle o sistemu.
Pored već kultne Akademije, SKC-a i KST-a, dvehiljaditih se otvara i gomila andergraund klubova koji su uglavnom zatvarani nakon par godina postojanja (Dolar, Pazi škola, Ana4pištolja, Šipražje, Andervorld, DžKC).
Fenomeni Savamale i Cetinjske
Poslednjih godina smo svedoci pretvaranja čitavih kvartova u "zone provoda". Sve je počelo sa Savamalom i gomilom klubova koji su zadovaljavali široke potrebe sada već zahtevne klijentele konstantno u potrazi za nečim novim. KC Grad sa svojom šarolikom kulturnom i klabing ponudom (izložbe, koncerti, di-džej nastupi), ali i manje umetnički, a više komercijalno orijentisani klubovi "Radost", "Ludost" i ostali predstavljali su nezaobilaznu stanicu Beograđana i sve učestalijih turista koji su bili u potrazi za dobrim i relativno jeftinim provodom.
U poslednjih godinu dana glavno okupljalište je iz Savamale premešteno na parking u Cetinjskoj ulici. Od potpuno napuštenih zgrada predviđenih za rušenje napravljeno je preko 30 klubova, kafea, galerija koji svojom treš-šik estetikom podsećaju na mesta koja odavno krase evropske prestonice poput Londona, Berlina, Kopenhagena.
Mesta poput "Zaokreta", "Elektropionira", "Poleta", "Kenozoika" pružaju široku kulturno-umetničku ponudu koja podrazumeva mnogobrojne koncerte, izložbe, književne večeri, ali i bogat noćni život.