Nacio(a)nalno

Mađar(ski), autor i reditelj Andraš Urban;

„Čiki Gergelj“, Temišvar / „Kostolanji Deže“, Subotica

Uistinu, to je jedna prinudna pripadnost, možda bismo mogli reći: jedna ljubav na koju čovek mora da pristane pošto je na nju nateran – jedna nasilna ljubav. A ukoliko je on još i podigne na metafizički nivo, onda u potpunosti nije više svoj. On tad jeste Mađar, ili Rumun, ili Srbin (svejedno je!), ali, zapravo, nije čovek!

Na Balkanu i u Mitteleuropi mi smo jako živeli i živimo ovu otelovljenu kolektivnu fantazmu ontologizacije nacionalizma – taj alhemijski politički proces u kojem je jedno ništeće ništa pretaljeno u samo biće. Štetnost je, dakle, dignuta na pijedestal vrednosti. Mržnja je uzeta za ljubav. Jer, biti Mađar, Rumun ili Srbin (svejedno), zapravo znači mrzeti Srbe, Rumune ili Mađare (svejedno).

Partikularnost je zadobila status univerzalnog. To je onaj momenat kad se kaže: „Bog je Mađar“, „Bog je Rumun“, „Bog je Srbin“. Iza ovog kidnapovanja univerzalnosti – ako hoćete, bezgraničnosti univerzuma i mikrokozma – i njegovog podvođenja partikularnosti nacionalnog sebeljublja, stoji kriminalna nezajažljiva želja, uživana u satiranju pripadnika drugih nacija i podvajanju unutar sopstvene nacije na robove i gospodare. Jer, svi smo mi Mađari, Srbi, Rumuni i štatijaznam, a bez obzira na to ko je od nas sitni sopstvenik, ko veleposednik, a ko najamnik.

„Bog je Mađar!“ To je jedna od svega nekoliko rečenica koje se ponavljaju u predstavi Andraša Urbana „Mađar(ski)“. Ta predstava počinje dugotrajnim, agresivnim pevanjem jedne proste rečenice „Ja sam Mađar!“, a kulminacija joj je, kako smo rekli, u izjavi da sam Bog je Mađar. To jeste u vezi, jer ako je moje Ja, dakle moj bitak, svedeno na mađarstvo, onda je neminovno i Bog – samo Mađar i ništa više.

Kažem, nema ovde puno reči, svega nekoliko, ali ima puno pesme i muzike, koju je, kao nikad do sad tako grandiozno infernalno, komponovala Irena Popović. Ta muzika izbija iz scenski zgusnutih slika, kao iz slavine, i vraća se u njih kao u slivnik.

Pred nama je jedan pakleni bukvar, iluminiran za najodraslije, a o povesti Mađara, u kojoj se, dakako, mešaju zbilja i izmišljotine, mitsko i istorijsko. To što se zove Mađar ili mađarsko, nacion i nacionalno, puko je nasilje, od početka do kraja, nad sobom i nad drugim. To navlačenje partikularnosti, kao kostreti, na čovekovu čistu želju za univerzalnim, ta mržnja uzeta za ljubav, ta ljubav na koju smo od kolevke pa do groba nagnani kao uspaljena stoka mađarska, srpska, rumunska ili bog-zna-koja – to, neprikriveno, vrišti i satire u ovom uzavrelom smrtnom kolu predstave, na najvišoj noti!

Sve te bezdušne animalne kolektivne slike i svi ti životinjski simboli, upakovani u dečje pesmarice, žitija i molitve, u folklor i državnu heraldiku, vraćeni su na ovoj urbanovskoj sceni svom bestijalnom porivu i svoj svojoj krvopilnosti. Ređaju se, dakle, zaumne scene o mitskom poreklu mađarstva, ali bez pozlate i skupocenog licemerja: mladi očevi mađarstva, poput Romula i Rema pod vučicom, loču mleka pod bedevijom, koja je dakako mađarska, kao što je i Gospod Bog Mađar i neće se smiriti pod kapom nebeskom dok čitavo svoje zdanje ne mađarizuje!

U ovom panoptikumu istorije i hagiografije mađarske, u sećanje se useca poput žileta ona scena u kojoj Mađar, mlad, lep čikoš, bez mane i straha, prijapovski obdaren, opasuje kobilu-majku, zapravo, konja-boga: taj središnji simbol sveg mađarstva. Svi naši mitovi o naciji leže u ovoj slici-radnji pred nogama istine da su izmišljeni kako bi mogli da budu ozakonjeni i osveštani najperverzniji porivi ugnjetavanja i orobljavanja.

Na kraju, nad ovim zverinjakom, koji se zove „Mađar(ski)“, visi jedna kugla od žilet-žice, iste one koju je Mađarska domovina raširila po svojim južnim granicama da se ne ukalja njeno mađarstvo od varvara. Nije to kugla, to je sfera, sami globus koji predstavlja Zemlju opasanu ovom žicom, jedan vrli najnoviji svet.

Predstava je nastala na obodu mađarskog naciona, u tim secesionističkim lepoticama izvan carstva, u Subotici i Temišvaru, a istinsko mesto, epicentar njene premijere jeste Budimpešta – Budimpešta pod Viktorom Orbanom. Da li će tamo i biti izvedena, na svom pravom mestu? Zasad nema odgovora. Bog, koji je Mađar, ćuti o tome.