VOZILI SMO AUTO-PUTEM KROZ BG U VREME NAJGOREG ŠPICA: Evo zašto je GUŽVA! (VIDEO/FOTO)

"Ljudi, znate li vi bre u šta se upuštate?", pita nas službeni vozač Toša kada smo mu saopštili da hoćemo da napravimo reoprtažu o tome koliko će nam vremena trebati da auto-putem prođemo s jednog na drugi kraj Beograda, ali u vreme najveće gužve, između 16 i 18 časova. Iako smo iz redakcije kod opštine Novi Beograd krenuli u 16 časova, na početnu destinaciju saobraćajne avanture, kod benzinske pumpe "Zmaj", stižemo tek u 16:40. "Hteli ste gužvu, eto vam je", mrmlja Toša dok se ja i fotoreporter dogovaramo kako da on bezbedno izvede svoj posao i uhvati gusti saobraćaj iz svakog ugla, a da ne prekrši zakon pretrčavajući auto-put.

Kod "Zmaja" u pravcu Niša, ka kuli Geneks, saobraćaj već teče sporije. Veća je gužva u suprotnom smeru i ka isključenju takozvanom Novosadskom auto-putu. Sa te strane kao da sve stoji. Posle prvih napravljenih fotografija krećemo lagano ka Bežanijskoj kosi. Saobraćaj mili 30 kilometara na čas, odnosno "polako gamiže" kako bi to Toša opisao.

POZVALI SMO INSTRUKTORA ZA UPOZNAVANJE DEVOJAKA: Od mojih saveta svima bude bolje

Već od spuštanja sa Bežanijske kose Toša je prinuđen da spusti brzinu na manje od 15 kilometara na sat. U jednom momentu na nizbrdici ka Geneksu startuje takozvana stani-kreni vožnja. Toša počinje da polako lupka prstima u volan, ne znajući šta će s njima. "Sad ćemo ovako do iza Autokomande", ironično cedi kroz zube i uključuje radio da nam prekrati dosadu. Pogledom na sat konstatujem da smo već 25 minuta u vožnji od "Zmaja", računajući i kratko stajanje kod petlje Bežanijska kosa zbog fotografisanja gužve van auta. "Ne bismo ništa brže ni da nismo stajali. Eno ga, onaj beli golf nije odmakao ni dalje od tri auta ispred nas", dodaje Toša.

Reka automobila uliva se iz Tošinog bunara i kod Geneksa. Redovi u nedogled. Ništa bolje ne izgleda ni smer auto-puta ka Šidu. Sve stoji. "Kako li je onim ljudima što rade negde u Zemunu, a žive na Kaluđerici?", pitam ja. "Odu na posao u ponedeljak, a vrate se kući u petak", odgovara Toša.

PRAZNICI NAM STIŽU! Grad Beograd traži najlepše okićenu kuću!

Kod petlje Beogradska arena počinje nervoza okolnih vozača. Sirene automobila počinju da dopiru iz svih pravaca. Jedni trube zbog toga što im se neko ubacio bez uključenog žmigavca u njihovu traku, drugi zbog toga što smatraju da je negde napred bez razloga zastoj, a treći radi reda. Žena srednjih godina za volanom "fiat punta" pored nas kao da trubi iz dosade. Toša se za to vreme, kao pravi profesionalac, nervira tiho, u sebi. Ono cupkanje pojedinačnim prstima po volanu prerasta u blago lupkanje celom šakom, dok dole trupka levom nogom u ritmu pesme sa radija. Sada već ima vremena i da se zabavlja promenom stanice na radiju ako mu se ne svidi pesma ili počnu reklame.

DOBILI STE KAZNU ZA PARKIRANJE? Možete da je platiti upola manje, ako uradite ovu stvar

Ja kod Sava centra otvaram keks i počinjemo svi da ga grickamo. "Ja bih sad već mogao nešto konkretnije da pojedem", žali se fotograf. Penjemo se na Gazelu u drugoj brzini i Toša radosno konstatuje da ćemo "možda sad da se još i iskobeljamo iz krkljanca". Ali, avaj, nade u brz prolazak ugašene su na pola mosta. Dodatni krkljanac prave vozači iz skroz leve trake koji su tek sad smislili da pređu u krajnju desnu i isključe se ka Adi Ciganliji ili Topčideru. Padne tu i poneka međusobna psovka vozača. Pitanje je da li bi iste stvari poručivali jedan drugome da nema tog dvostrukog stakla jednog i drugog automobila što ih razdvaja.

Još veći kolaps, ako je uopšte moguće doći do gore sitaucije, prave vozači koji neće da iz leve trake propuste one što bi idu desno. Isteruju svoje pravilo desne strane kao "mak na konac". Može im se. U saobraćaju smo svi ravnopravni. Sve nepravde sa posla i iz života odlučuju da isprave tako što će po cenu još većeg krkljanca isterati svoje pravo u saobraćaju.

Toša još uvek ne trubi, iako je za to imao barem 15 različitih razloga. Otvorio je za širinu dva prsta prozor da ga malo smiri hladan vazduh. Divim mu se, ima konjske živce. Fotograf samouvereno konstatuje da bi bilo dobro da stanemo na Mostarskoj petlji kako bi se popeo gore na nadvožnjak i uhvatio "ekstra kadar" gužve. "Jesi li ti lud", odgovara mu Toša i sada već nervozno žvaće novi komad moga keksa. Međutim, posao je posao. Smirujem ga i molim da ipak proba da stane, ako fotreporter misli da bi mogao da uhvati dobar kadar. Uspeva nekako Toša da se prestroji skroz desno, ali uzalud. Kod stanice na Mostarskoj petlji red gradskih autobusa, jedan drugom trube ne bi li tako požurili onog ispred sebe. Nema šanse da se stane. Nastavljamo da milimo ka Autokomandi zgužvani između dva "audija" ispred i iza nas.

Posle više od 55 minuta vožnje Toša počinje da nervozno provlači ruke kroz kosu, a u pauzi između ta dva provlačenja gricka nokat na kažiprstu. "Sad ste ovo smislili da radimo i nikad više, jel jasno?", obraća se strogo meni i fotoreporteru. Mi kao već uigrani tim odmah krivicu svaljujemo na "zle urednike" koji ne znaju šta je mera i šalju su nas u "aždaju od beogradskog saobraćaja". "Matori, uzmi keksić da prekratiš vreme", nudi mu fotoreporter novu čokoladnu štanglicu koju je prethodno oteo iz moje ruke. "Neće ništa strašno da se desi, još malo iza Autokomande i gužva će da mine", dodaje. "Zar vama dvojici ovo nije dovoljno strašno što sat vremena gamižemo 20 kilometara", odgovara Toša i dodaje: "Kud ćeš gore od ovoga? Ovo je još kada je normalan saobraćaj u špicu, a zamislite da je bilo nekog čukanja, kakav bi tek onda kolaps izbio".

NOVOGODIŠNJA ČAROLIJA U BEOGRADU: Od sutra pa do kraja januara praznično osvetljenje na 50 lokacija

Kod skretanja za Marinkovu baru posle Autokomande najveći red za isključenje. Sva nervoza koja se nakupila kod onih koji još od Geneksa voze brzinom puža kao da je sada kulminirala. Svako hoće da se ugura ispred auta koji je pored njega u krajnjoj desnoj traci. Utisak je da svi trube. Samo vozač gradskog autobusa mirno sedi za svojim volanom i gleda u svoj telefon, verovatno čitajući vesti. I Toša je kao profesionalac navikao da krije svoje nervozu. Sada se samo meškolji u sedištu pokušavajući da koliko je to moguće protegne noge i kičmu. "Eto zašto je gužva. Zbog Marinkove bare. Svi se tu isključuju", priča meni i fotografu. I zaista. Već dalje ka Medakoviću Toša ponovo počinje da "divlja" za volanom prebacujući u treću brzinu i jureći 40 kilometara na sat. Do Medakovića gas dostiže čak i 60 na sat. Pogledom na sat ustanovljavam da se vozimo više od sat vremena, računajući i kratka stajanja na par lokacija radi fotografisanja.

"Šta sad?", pita Toša računajući da je gužva gotova. "Ništa. Napravi krug preko mosta pa nazad", odgovaram. Kako smo se okrenuli upadamo u novi kolaps, samo u suprotnom smeru. Toša tu već ne može da izdrži i počinje da kroz zube komentariše pogrešne poteze drugih vozača. Još uvek ne psuje, niti trubi. Suzdržava se do krajnjih granica. Nazad do redakcije trebalo nam je još 40 minuta. "Avantura kao da smo otišli do Novog Sada i nazad, a nismo ni izašli iz Beograda", zaključuje Toša i sada već šizi na portira kod ulaza na službeni parking što mu nije u roku od 15 sekundi podigao rampu. "Ipak je i Toša čovek, a ne robot", zaključujem ja onako u sebi i obećavam mu da u skorije vreme nećemo sigurno ići na ovakav zadatak. "Napiši da se svi koji krenu u ovo doba s jednog na drugi kraj grada auto-putem naoružaju čeličnim živicima, a možda čak i ponesu vodu i sendviče", zaključuje Toša.