Nigde se javno ne govori da su deca građani drugog reda

Problem je u tome što odrasli uglavnom smatraju da su pametniji od dece, što na žalost nije tačno.

Još je žalosnije što odrasli imaju moć, a deca nemaju, tako da umesto dečije pameti na ovome svetu uglavnom vlada glupost odraslih. Ne znam u kom se to trenutku desi da pametna deca postanu glupi odrasli i da zaborave svoju dečju pamet. Zato bih svim odraslima toplo preporučila da što više čitaju slikovnice i knjige za decu, jer iz njih mogu jako puno toga da nauče. Tačnije, mogu da se prisete i podsete na sebe kad su bili pametna, radoznala i odvažna deca, koja se nisu bojala ni najstrašnijeg zmaja, već su u njemu gledala biće vredno zanimanja i pažnje – kaže u razgovoru za Danas beogradsko-zagrebački pisac Ana Đokić, čiju je slikovnicu „Strašna priča“ nedavno objavio beogradski Kreativni centar nekoliko meseci pošto se ova knjiga pojavila u Hrvatskoj u izdanju „Knjige u centru“.

 Kako je nastala slikovnica „Strašna priča“?

 „Strašna priča“ je jedna od priča iz zbirke o princu Almu, šestogodišnjem dečaku za koga niko nema vremena. Ni njegov tata kralj, ni njegova mama kraljica, ni podanici, ni sluge, ni dvorske dame. Niko, baš niko. Almo je jedan jako radoznao dečak i voli da postavlja pitanja, jer ga sve, baš sve zanima. Odraslima koji samo jure za svojim poslovima, prilično je naporan. U „Strašnoj priči“ Almo je svojim zapitkivanjem uspeo da otera iz kraljevstva čak i jednog pravog, pravcatog i opakog zmaja. „Strašna priča“ prvo je objavljena u zbirci „Daj Almo ne gnjavi“, zatim u hrvatskom časopisu za decu „Prvi izbor“, potom je uvrštena u čitanke za drugi razred osnovne škole. Koliko čujem od učiteljica, deca je jako vole, a odlično na nju reaguju i kad im je čitam na književnim susretima. Tako sam došla na ideju da od priče napravim i slikovnicu. Ponudila sam mom dragom prijatelju Dušanu Pavliću da je ilustruje i na moju veliku radost, Dule je pristao. Budući da ja radim za hrvatsko tržište, a Dušan za srpsko, došlo je do jedne lepe „srpsko-hrvatske“ saradnje i slikovnica se pojavila i u Srbiji i u Hrvatskoj, i na latinici i na ćirilici, i na ijekavici i na ekavici. Svako od dece i roditelja može da bira, prema vlastitom afinitetu, za koju će se varijantu slikovnice odlučiti. Moram priznati da mi se jako sviđa saradnja između zagrebačkog i beogradskog „centra“, nadam se da ćemo i u budućnosti, kada su knjige za decu u pitanju, nastaviti ovo naše zajedničko „centriranje“.

U Beogradu je jedno od prvih pitanja povodom objavljivanja „Strašne priče“ bilo i da li je prevedena sa hrvatskog na srpski jezik. Da li je bilo potrebe za tim, u impresumu se pominje samo „adaptacija teksta“?

 Mene uglavnom svi lektorišu. Kad napišem tekst na hrvatskom, hrvatski lektor mi zna reći da pišem „na srpskom“. Kad napišem tekst na srpskom, komentar srpskog lektora je da je to tekst pisan „na hrvatskom“. Da se referiram na prethodno pitanje, po mom mišljenju, stručnjaci za jezik su vrlo ozbiljni odrasli koje ja naprosto ne razumem niti imam preveliku želju da shvatim način na koji kroje jezičnu politiku. S obzirom da se smatram detetom u duši, politika me apsolutno ne zanima.

Puno radite na afirmaciji dečije književnosti, posebno slikovnica. Zbog čega danas mnogi – ne samo čitaoci, nego i sami pisci i književni kritičari, smatraju da je to drugorazredni žanr, iako su se nekada knjige za decu čuvale u kućnim bibliotekama generacijama?

– Većina odraslih potcenjuje decu. Na decu gledaju kao na male, nedozrele ljude koji tek treba da postanu „nešto vredno i veliko“, a sada su i tek „na putu“. U tom se kontekstu u našem društvu, a tu mislim i na Hrvatsku i na Srbiju, a verovatno nije ništa bolje ni u drugim zemljama na ovoj našoj velikoj zemaljskoj kugli, sve što je vezano uz decu, smatra drugorazrednim – školstvo, učitelji, profesori, dečiji pisci, dečiji časopisi, dečije predstave… Ono što jeste činjenica, a što se nigde javno ne govori jeste da su upravo deca građani drugog reda.

Koliko ovakvu situaciju popravljaju književne manifestacije, čiji ste pokretač, poput festivala „Pazi knjiga“, „Ovca u kutiji“ i istoimene nagrade za najbolju hrvatsku slikovnicu?

– Apsurdna je situacija, koju ja ne znam kako da objasnim, da se u Hrvatskoj, u kojoj se mnogo više nego u Srbiji pišu i objavljuju knjige za djecu i mlade, one mnogo manje čitaju! Hrvatski izdavači i knjižari tumače to cenom knjiga za koje tvrde da su nepristupačne prosečnom hrvatskom džepu. Ja nekako ne verujem u to. Smatram da su roditelji ta „karika koja nedostaje“, a ne njihov „džep“. Naime, roditelji više nemaju vremena da se posvete svojoj deci. Nemaju vremena ni da popričaju s njima, ni da im daju odgovore na njihova pitanja, baš kao i ni princu Almu. Ja ih razumem, jer sam i sama roditelj, koji je upao u ovu zamku „nemanja vremena“ i zato sam, sad već davne 2005. s grupom pisaca, ilustratora, glumaca i uličnih performera pokrenula Festival knjige i književnosti „Pazi, knjiga!“, čiji je cilj da zainteresuje javnost za knjige, književnost, za druženje umetnika i publike. Mi jedni druge ne čujemo, u tome je, po meni najveći problem. Nastavnici su opterećeni nastavnim programom, roditelji egzistencijalnim problemima, deca stalno slušaju kako se od njih nešto očekuje. Na festivalskim zbivanjima pisci i deca naprosto razgovaraju. Bez ikakvih očekivanja, ocena i pitanja „šta je pisac hteo da kaže“ odrasli i deca se druže. Tada je predivno gledati kako se deca otvaraju, jer su gladna razgovora i druženja s odraslima.

 Festival „Ovca u kutiji“ ima status međunarodnog događaja i na njemu su u Pazinu 2016. učestvovali i autori iz Srbije. Kako danas izgleda saradnja na prostoru bivše SFR Jugoslavije kad je reč o književnosti za decu?

 Ministarstvo kulture Republike Srbije 2014. i 2015. bilo je pokrovitelj književno-likovnog programa „Stižu gosti“ u okviru Festivala „Pazi knjiga“ kad su u Zagrebu kao gosti boravili najpoznatiji srpski književnici i ilustratori za decu i mlade: Jasminka Petrović, Dejan Aleksić, Bob Živković, Dušan Pavlić. To je bio prvi put da su hrvatski osnovnoškolci i srednjoškolci imali priliku da upoznaju srpske autore, popričaju sa njima, čuju odlomke iz romana koji se objavljuju u Srbiji, posete izložbe ilustracija srpskih ilustratora. Ponosna sam što sam upravo ja inicirala ovakve susrete za koje smatram da su nam svima iznimno potrebni. Ono što se dogodilo kao „nuspojava“ je da su se prilikom tih gostovanja upoznali srpski i hrvatski pisci za decu i mlade, da su se uspostavili kontakti, pa verujem da će saradnje biti sve više. Uroš Petrović takođe je rado viđen pisac u Hrvatskoj, a na ovogodišnjem Međunarodnom festivalu slikovnice svoje ilustracije publici u Hrvatskoj pokazala je i mlada srpska ilustratorka Ana Petrović.

 Kakvo je stanje u savremenoj dečijoj književnosti u Hrvatskoj?

 U Hrvatskoj je savremena književna scena za decu i mlade vrlo jaka. U zadnjih trideset godina pojavili su se mnogi iznimno dobri pisci poput Sanje Pilić, Hrvoja Kovačevića, Zorana Pongrašića, Darka Macana, Milice Lukšić, Sanje Lovrenčić, Zvonka Todorovskog, Rosie Kugli… Mogla bih nabrojati još mnoga imena pisaca čiji su romani vredni čitanja. Ono što je sjajno jeste da plejadu dobrih pisaca sledi i plejada sjajnih ilustratora. Za razliku od Srbije, a još više od Bosne i Hercegovine gde je situacija porazna, u Hrvatskoj se objavljuju slikovnice domaćih autora, tako da mnogi likovni umetnici imaju priliku da se pokažu upravo u ovom iznimno zahtevnom žanru. Tomislav Zlatić, Tomislav Tomić, Marsela Hajdinjak, Ivana Guljašević, Marijana Jelić, Zdenko Bašić, Bruno Kuman, Dražen Jerabek samo su neki od, po mojoj proceni, pedesetak i likovnih umetnika, koji se trenutno aktivno bave ilustrovanjem slikovnica i knjiga za decu u Hrvatskoj.

 Šta je ključno za uspeh dečije knjige kod čitalaca i na kojim ste uzorima stasavali kao pisac?

 Za uspeh bilo kog proizvoda, od deterdženta za pranje sudova do knjige, najvažnija je reklama. Kvalitet teksta ili deterdženta tu, na žalost, ne igra baš nikakvu ulogu. Što se uzora takozvane „literature za decu“ tiče, i kao dete i kao odrasla osoba uživala sam čitajući knjige kao što su „Pipi duga čarapa“; „Beskrajna priča“, „Momo“, „Lažeš, Melita“, „Blizanke“, „Kroz pustinju i prašumu“, „Pedagoška poema“. Ono i čega se sećam jesu moji česti odlasci u biblioteku „Đorđe Jovanović“ na Studentskom trgu gde me je, moja omiljena bibliotekarka Boginja, snabdevala knjigama narodnih priča i bajki sa svih strana sveta u kojima sam uživala. Sad kad razmislim o svojoj strasti prema poslu organizatora međunarodnih književnih festivala na kojima nastupaju umetnici iz različitih zemalja i kultura – na prošlogodišnjem festivalu slikovnice gostovali su umetnici i prevodioci iz Kine, Irana, Nemačke, BiH, Srbije i Hrvatske, mislim da je upravo ta „međunarodna biblioteka bajki“ odredila moj životni put i životni moto koji glasi: „Umetnici svih zemalja, ujedinite se!“.

O radoznalosti

– Radoznalost je pokretačka snaga svih nas, i malih i velikih. Ja se divim svojoj mami koju često posećujem u Beogradu. Iako ima skoro 14 puta više godina nego Almo (junak knjige – prim. J. T.), jednako je radoznala i uživa u životu za koji kaže da je zabavlja, jer svakoga dana nauči nešto novo. I sama osećam kako je upravo radoznalost, uz inat koji je kod mene takođe motivacijski pokretač, ta koja me vodi napred.

Slikovnica nije ilustrovana priča’]

* Nagrada „Ovca u kutiji“ podjednako vrednuje tekst i ilustraciju. Znači li to da su oni ravnopravni kad je reč dečijem opažanju i interesovanje za knjigu?
– Nagradom za najbolju hrvatsku slikovnicu „Ovca u kutiji“, koja je ime je dobila po čuvenoj ovci iz Egziperijevog „Malog princa“, hteli smo da pokažemo kako slikovnice nisu puka didaktična sredstva za najmlađe, već mogu biti visokovredna umetnička dela – i likovna i književna. Hteli smo motivisati i umetnike i izdavače da se okrenu stvaranju vrednih i kvalitetnih slikovnica. Moram priznati da je situacija s umetničkim slikovnicama, u kojima podjednako mogu da uživaju i deca i odrasli, mnogo bolja u Hrvatskoj nego u Srbiji, gde se još uvek izdavači više odlučuju da otkupe strana prava, nego da daju priliku domaćim piscima i ilustratorima. Upravo sam zato jako sretna i zahvalna „Kreativnom centru“, koji je imao sluha za Dušanov i moj autorski projekt.
Što se tiče „tona i slike“ – teksta i ilustracije, ono što je kod slikovnica najvažnije jeste da se tekst i slika nadopunjavaju, a ne da ilustracija samo „ilustruje“ tekst. Ponekad, prateći produkciju slikovnica, vidim kako to nije jasno ni mnogim ilustratorima i izdavačima. Slikovnica nije ilustrovana priča. Ona je mnogo više od toga. To je zajednička igra pisca i ilustratora u kojoj svako od njih ima svoje „korake“.

Kuma kultne „Kockice“‘]

Ana Đokić rođena je u Beogradu, odrasla je na Karaburmi i Dorćolu. Išla je u OŠ „Braća Ribar“; Prvu i Petu beogradsku gimnaziju, završila Filozofski fakultet. U Zagreb je stigla zbog ljubavi pre tri decenije. NJen otac LJubiša Đokić, bio je profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti i pisac za decu koji je, između ostalog, osmislio kultnu TV seriju za decu „Kocka, kocka, kockica“, za koju je napisao prvih stotinjak scenarija i režirao isto toliko epizoda. Ana Đokić kaže da je upravo ona, kao sedmogodišnja devojčica, kumovala nazivu serije, inspirisana pesmicom o čiča Gliši – asocijacijom od teksta „tačka, tačkica, crta crtica“ nastalo je čuveno „kocka, kocka, kockica“.  „Tužna sam što vidim da se ime mog oca potpuno zaboravilo, da za njega niko ne zna, što smatram velikom sramotom za koju ne znam tano ko je zapravo odgovoran. Možda je to naprosto sudbina nas pisaca, da budemo nevidljivi, da umesto nas budu poznati glumci koji interpretiraju naše tekstove“, kaže sagovornica Danasa. Pre „Kreativnog centra“ njene knjige u Srbiji je objavljivala i Laguna, u kojoj bi uskoro trebalo da se pojavi njen najnoviji roman „Egipat u Donjem Vakufu“. Ana Đokić „voli da putuje, da se druži s prijateljima od Beograda i Zagreba do Istanbula, Beča, Skoplju.., da svira afričke bubnjeve u bendu Vibrica, a u slobodno vreme farba zidove po kući i bori se s prašinom i neredom“.