Zašto je u britanskom parlamentu zabranjeno umreti?

Razlog za to je zato što je obraćanje po imenu zabranjeno, a u nastavku ovog teksta saznajte koje su još zabrane na snazi u britanskom parlamentu.

Zaposleni moraju međusobno da se oslovljavaju rečima "časni poslaniče...", a zatim sledi ime izborne jedinice u kojoj je dotični izabran. Ako neko ne može da se seti gde je ta druga osoba izabrana, može da je oslovi s "časni gospodine" ili "časna gospođo", piše "Gizmodo".

Ukoliko oslovljava nekoga iz sopstvene stranke, britanski poslanik može sebi da dozvoli takvu familijarnost da ga oslovi s "moj časni prijatelju". Predsednik doma parlamenta, međutim, može, ako baš želi, nekoga da oslovi i po imenu.

Sledeća zabranjena stvar je obraćanje bilo kome, osim predsedavajućem. Direktno obraćanje bilo kojoj drugoj osobi je zabranjeno. To i jeste razlog zašto političari obraćanje počinju s "gospodine predsedavajući", a onda se na ono što su drugi rekli odnose rečima "on" ili "ona", "je rekao ovo" ili "ono", odnosno "ovakav je" ili "onakav".

U klupama se, međutim, zastupnici došaptavaju, što se toleriše jer ne predstavlja deo rasprave. A ako se situacija baš zahukta, bude i vikanja, ali to je već nešto drugo.

Treća zabranjena stvar su slikanje i snimanje. Jedini dozvoljeni snimci su oni načinjeni stalnim, fiksiranim TV kamerana. Fotografisanje u Vestminsterskoj palati je inače zabranjeno iz bezbednosnih razloga.

Nazvati nekoga lažljivcem? I to je zabranjeno prema strogim odredbama korišćenja "neparlamentarnog jezika".

A ako se ta reč nekome omakne, predsedavajući će ga odmah opomenuti i zamoliti ga da to povuče - u suprotnom sledi suspenzija.

Nazvati kolegu u parlamentu "licemerom" takođe nije dozvoljeno, kao ni "beznačajnim čovekom", "svinjom", "pacovom", "huljom", koliko god ta lista danas staromodno zvučala...

Još jedna stvar sa kojom u Vestminsterskoj palati nema šale su pravila odevanja. Od muškaraca se očekuje da dolaze u košulji i kravati, od žena da na sebi imaju poslovno odelo ili bar neku sličnu (pristojnu) odevnu kombinaciju. Nošenje majica, naročito sa istaknutim logom, nije dozvoljeno.

Još jedna zabrana koja je još na snazi je i dolazak u parlament u oklopu i sa mačem. Zabranu je uveo kralj Edvard II, a ova zakonska mera je bila namenjena plemstvu kako bi prestalo da preti nasiljem, odnosno da zastrašujućim izgledom parlamentarcima nameće svoju volju.

Sledeća stvar je pitanje jezika. U Velikoj Britaniji danas milioni ljudi govore velški, desetine hiljada škotski, slično kao i galski u Irskoj. Uprkos tome, jedini jezik na kojem je dozvoljeno govoriti je engleski, jer nema prevodilaca kao u Evropskom parlamentu.

I na kraju, čak i danas postoji zakon prema kojem je u tamošnjem parlamentu zabranjeno umreti. Razlog za donošenje takvog zakona potiče iz srednjeg veka, kada je odlučeno da svako, ko umre u parlamentu, ima pravo na državnu sahranu. Sasvim je očigledno da je nekad neko od običnih podanika u to doba iskoristio neku rupu u proceduri da obezbedi ovu privilegiju nekom bližnjem, tako da je umiranje zabranjeno.

Kako je parlament mogao tome da doskoči, osim da odmah udalji sve osobe sumnjivog zdravstvenog stanja, nije jasno, jer se ne zna kakvom kaznom bi se sankcionisao takav prestup.