Terapija igrom

Zahvaljujući „imidžingˮ tehnologiji (snimanje skenerom) i brojnim studijama, danas je poznato da se 90% mozga razvije do pete godine života, kao i da na njegovu veličinu i razvijenost utiče slobodna, nestrukturirana igra.

Kada iniciraju, smišljaju i organizuju igru bez intervencije odraslih, deca razvijaju kreativnost i samopouzdanje. U prilici su da bez straha od greške istražuju, ispituju i probaju različite stvari. Time testiraju svoje mogućnosti i otkrivaju svet koji ih okružuje, razvijaju interpersonalne odnose i upoznaju život sa drugima. Na taj način deca uče.

Igra je igra, ako je dobrovoljna i zabavna. U njoj deca uživaju. Kada se dete igra, luči hormon oksitocin koji deluje kao neurotransmiter, što znači da direktno doprinosi razvoju mozga.

Osim što pozitivno utiče na razvoj, igra se koristi i u terapeutske svrhe, u prevenciji negativnih posledica iznenadnih, traumatičnih događaja, kao i u lečenju, rešavanju problema u ponašanju i komunikaciji, ili u radu sa decom sa teškoćama u razvoju.

Predavanje o značaju igre

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u organizaciji studenata psihologije „Stimulus", o značaju igre i terapije igrom govorili su psiholozi Klaudio Moki i Marija Živković. 

Klaudio Moki se osvrnuo na pozitivan uticaj igre na razvoj mozga, tako što je naveo primer jednog od eksperimenata na pacovima koje je sprovodio neuronaučnik Jak Panksep.

Pacovi koji su bili u kavezima sa igračkama (okruženje koje je stimulisalo igru) bili su inteligentniji i za suprotni pol poželjniji od pacova u praznim kavezima. Zanimljivo je da su istraživanja proširena i na druge životinjske vrste, te da je uočeno da je igra dominantan oblik aktivnosti u celom životinjskom svetu. Kada ne osećaju opasnost ‒ životinje uživaju u igri. Sličnost sa decom i odraslima ‒ jednostavno se sama nameće.

Pokazalo se da terapija igrom ima vrlo široku primenu. Klaudio Moki je sa studentima i zainteresovanim profesionalcima podelio iskustvo koje je stekao obučavajući nastavnike u Nigeriji (zemlji u kojoj je fizičko kažnjavanje učenika deo svakodnevne prakse), pokazujući koliko najjednostavnije igre (kao što je prebacivanje duvanjem pingpong loptica iz ruku jednog deteta u ruke drugog deteta) doprinose smanjenju stresa, opuštanju i „otvaranju" deteta za usvajanje gradiva. Kada se dete oseća sigurno i opušteno, ono je spremno za učenje. Zvuči tako jednostavno, a tako se malo primenjuje!

Terapija sa dugom tradicijom 

Terapija igrom ima dugu tradiciju. Od 1940. godine do danas istraživalo se kakve je efekte imala na brojne poremećaje u ponašanju i teškoće u razvoju. U okviru „plejˮ terapije razvijeni su različiti pristupi ali je suština da se vrsta terapije određuje u zavisnosti od uzrasta deteta i individualnog terapijskog plana:

1) nedirektivna ‒ terapija slobodnom igrom;
2) direktivna ‒ terapija usmerenom igrom;
3) porodična ‒ terapeut radi sa roditeljima i detetom zajedno ili samo obučava roditelje kako da se igraju sa detetom.

Koliko je igra važna u ranom uzrastu svedoči i činjenica da je Komesarijat za ljudska prava Ujedinjenih nacija prepoznao igru kao pravo svakog deteta (Konvencija o pravima deteta, 1989. g., Rezolucija 44/25).

„Ja sam se odmah zaljubila u terapiju igrom" ‒ naglasila je Marija Živković ‒ „zbog širokih mogućnosti koje nudi, kako u radu sa decom iz opšte populacije tako i u radu sa decom sa teškoćama u razvoju.ˮ Ona je dodala da o značaju igre za dečji razvoj, kao i njenom uticaju u odraslom dobu, ne treba da znaju samo psiholozi već svi oni koji imaju direktan kontakt sa decom: roditelji, vaspitači, učitelji, nastavnici, medicinskog osoblje i drugi. „Zato želimo da radimo na promociji ovog terapijskog pravca u Srbijiˮ, zaključila je Marija.