Moral je ponovo u modi
Postoje te takozvane večite teme, toliko varirane kroz sve epohe, središnje u narativima i sudbinskim zapletima skoro svih kultura, da se čini da su invarijantno istorijski neizmenjivo jezgro same ljudskosti, kao Bog, otadžbina, prijateljstvo,...kao žena.
Nedavno završeni predsednički izbori u Francuskoj zapleli su se i raspleli izgleda baš u moćnom gravitacionom području poslednje navedene arhetipske teme. Kako su nacija, Evropska unija, radikalna desnica, demokratski centrizam i druge kardinalne političke floskule, u čijem znaku su izbori najavljivani i analitički tumačeni, otišle u drugi plan, a kako se jedna sekundarna i prividno apolitična tema, žene kao simbola i bića, našla u središtu istorijske odluke o budućnosti Pete republike
i Evrope?
Da li je to još jedan primer virtuoznog spinovanja marketinških veštaka u izbornom štabu Emanuela Makrona ili spontani rad jednog mentaliteta, senzibiliteta nacije, francuskog javnog ukusa i stila, skoro da je neodlučivo, a verovatno i nevažno. Stvar izađe na isto. ''Kao što muzika u uvu nemuzikalnog čoveka ne budi nikakav muzikalni smisao...'', nikakvo propagandističko upiranje prstom na madam Tronje, na tobožnju Makronovu ''Ahilovu petu'', ne bi imalo smisla, ko ni namigivanje slepom, da
već ne postoji jedna preosetljivost.
I jedna ispravna politička procena: Francuska republika nije tek birokratski dokument i politički učinak prinude, nego je kultivisani, vekovno nadograđivani rezultat jednog morala lične slobode. U srcu te slobodarske etike boravi jedna večna preosetljivost koja, ako spava, mora biti probuđena. Svim tim Trampovima, Putinima, Erdoganima, Lepenima, strašilima autoritarnosti, ignorancije i sile, treba pokazati evropski, francuski odgovor. Duh je ono što razlikuje Evropu.
Erotizam je nedostižna misterija životinjskog slepog nagona za posedovanjem i proždiranjem. Preosetljivost, ta vitalna ljudska slabost, pobuđena i dignuta na nivo kolektivnog moralnog uzbuđenja, spasila je Evropu, čini se. Individualnu ljudsku prirodu, elementarnu i autentičnu, kao što su muškarac i žena, francuski su izbori vratili u politiku. Odlučujuće važno, kao hitna intervencija, kao poslednja rezerva, jer ''Francuska je potrebna Evropi'', uzvikuje sa pobedničke tribine Emanuel
Makron.
Madam Liberte ponovo predvodi narod
Madam Lepen, uzdanica svih konzervativaca, nacoša, klerikala, radikala, svih rigidnih mrzitelja integralnog evropejstva i sladostrasnih obožavalaca tehnologija potčinjavanja, teško je poražena na političkom poprištu. Poražena je jer je izgubila u drugom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj, odlučujuće važnih za sudbinu Evrope. Ali teško, jer je poražena temom žene u sukobu sa muškim protivkandidatom. Sklon sam da verujem (ili bar priželjkujem) da težinu toga poraza trpi sva
autoritarna desnica, od Urala do Vašington DiSija.
Gospođa Lepen, uz svu projektovanu i očekivanu nacionalističku retoriku, nije propustila priliku ni da protivkandidata Makrona napadne provereno efikasnim ''sumnjama u muškost'', simbolički ekvivalent nezavisnosti i samosvojnosti Francuske, u navodno pronemačkoj Evropi. Argument a la ''Merkozi'' (Merkelova plus Sarkozi), koji je nedavno tako dobro oborio rejting ''malog Napoleona'' možda i jeste doneo svojevrsnu hormonalnu injekcije ''muškosti'' samoj Lepenovoj, ali to je baš ono što
joj je, pokazalo se, najmanje trebalo. Ne da time nije ugrozila samog Makrona nego je izvela na scenu njegovu mušku priču i dala joj prilike i prostora da preraste u novi politički mit Francuske i Evrope.
Madam Brižit Tronje, sada prva dama Francuske, bila je, saznajemo, profesorka drame petnaestogodišnjem gimnazijalcu Emanuelu Makronu. Tinejdžer se izgubio u ličnosti dvadeset i četiri godine starije nastavnice. U njoj se potom i našao i razvio u nosioca evropske nade. Odmereni i sigurni Makron od nje ne pravi svoj politički adut. Ona nije sveprisutna, a i kada se pojavljuje, to zna da bude ne samo iz drugog plana već i neprijatno iz drugog sveta, čak u kežual varijanti, ali
nedvosmisleno uz njega. Ženstvena dominacija s takvom autentičnosti da se ne da sakriti kako ta žena nije ni mentor ni druga majka, ali jeste opsesija i izvor snage 39ogodišnjeg lidera.
Ova priča možda ne bi ni imala tako moćno dejstvo da ne dolazi kao kontrapunkt Sarkozijevim i Olandovim predsedničkim razvodima i padovima u naručje opscenih fotomodela. Na bol i ličnu dramu razvoda, pokazalo se, Francuska politički ne reaguje. Ali svrstavanje predsednika Pete republike u dekor modne piste i atribute biznisa kreativnog nuđenja, takođe, ne oprašta. On ne sme biti Ken. Priča o Makronu tako postaje priča o braku. Ne baš hrišćanski ikonopisanom, čak ne ni građanski
decentnom, nego o braku kao iskonskom udesu i sudbini pola.
Sa džangrizavim ocem u pozadini, utemeljivačem partije i svojevrsnim francuskim svetim Trampom pretečom, madam Lepen nije ispunila svoj primarni zadatak autentičnosti. Ispala je jedan beživotni, oveštali politički princip desnice. Makron je sa svojim uravnoteženim programom, koji je davao mnogo manje šanse za francusku igru stila i strasti, pokazao sasvim suprotno: jedinstvo politikog i ličnog životnog puta predane samosvojnosti. Moral je pobedio etiku. Da, baš tako, jer etika je samo
filozofija morala, govor i misao o njemu. Moral je sam život u principu slobode, doslednost prevazilaženja, a ne pokornost imperativu i crvenom slovu katihete.
Izrastanje kičme
Kada se francuske političke svečanosti demokratije i slobode rascvetavaju u novi duh Evrope i najavu povratka ličnosti na teren jedne propale birokratizovane politike, kada je stvar prestiža, dotaći se tog novuma i iznenadnog ohrabrenja, tradicionalno uskogrude i principijelno nesposobne za bilo kakav transfer pozitivne energije, srpske vlasti se, baš sada, konfrontiraju sa Francuskom. Miloševićev portparol Ivica, čije se ime ne samo retorički asocira uz maricu, Francuzima drži vakelu o
diplomatiji! Predsednik Nikolić trabunja neke kiničke doskočice o peni i besnim psima. Predsednik koji nakon što je saznao da neće biti ni kandidat, a kamo li nosilac drugog mandata na čelu republike, ne da se ne povlači, nego satisfakciju pronalazi u iscrpljujućim pregovorima o roku primopredaje: koliko će dugo nakon izbora novog predsednika on još moći da se provlači kao utvara i džonja u fotelji na Andrićevom vencu!?
Misao koja najteže pada na srce, povodom galerije likova srpske politike, dolazi sa svešću da nam ih nikakva okupaciona vlast nije postavila, za rezil i prekor. Ne, brate, sami smo ih među sobom probrali.
To podseća na dramu nasilja u porodici i na principijelno pitanje: kako je buduća žrtva u svom ličnom mučitelju prepoznala, jednom, svoga dragana i izbor srca? Ne postaje se sadista ni siledžija na mah. Kako je romansa vatrometa i violina, ili kakva već ljubavna uvertira braka, uopšte bila moguća s nasilnom prirodom? Nije ovo cinizam ni nedolično poigravanje s jednom važnom i preteškom socijalnom temom, ali zaista postoji i to pitanje odgovornosti žrtve. Ili ćemo verovati u Ršumov napev
''čini mi se vekovima''? Ta fatumska, neizbežna dodeljenost žrtve dželatu ipak je samo jedno infantilno objašnjenje iz pesama za decu. Izbor sopstvene sudbine je, međutim, stvarno moralno pitanje.
Kada se zameni šta treba zameniti u gornjem pitanju, ispada da se sličan sličnom raduje. Setiti se svih onih dramskih likova ''udavača iz naroda'': onih službenica i sekretarica iz komada Aleksandra Popovića ili kelnerica Simovićevog ''Čuda u Šarganu''. Jedna je savremena evropska spisateljica potpisala naslov ''Ahil, stoka''. Mi se još nismo tako obračunali sa našim Kraljevićem Markom i violentnim epskim mitom. ''Šta je muškarac bez brkova'', glasine, vratine, otresitosti i drugih
tipskih prerogativa nasilništva?
U kulturi gde je uglađenost nemuževna, gde je neagresivni šonja, naravno, ne postoji nasilje u porodici. Pa to je ljubavna igra. Muškarac njenog života samo opravdava svoj izbor: obe joj je noge polomio. Pravi vođa epske nacije narod vodi u propast, u sižejno zadato veličanstveno izginuće, svečano reći, na Golgotu. On izričito obećava da će da boli i na tome dobija izbore.
Malo se, doduše, i napredovalo. Sa razvojem tržišta, privatizacionog obrtništva, mešetarstva, ulične berze i plesa oko ivice zakona, na portret lidera više baš ne ide razbojnička utoka i provalnički pajser, ali se svakako bira ko za nacionalnu kriminalnu reprezentaciju. Valja, malo, da je spretan. Jednog dana, ko zna, možda će i Srbi dočekati da vide lidera kao ovozemaljsku, građansku ličnost, da ga biraju i u medijskoj kampanji osvetljavaju kroz životnu ljubavnu priču. Do tada, nekakav
su napredak, umesto hajdučkih i razbojničkih, i ovi pornografski pobednički slogani: Brže. Jače. Bolje.
Tu priču o moralu u političkoj kulturi naše zajednice objasnio mi je, svojevremeno, gospodin Bora Radić. Posavetovao me je da ne bijem zalud glavu analizom čistote političkih postupaka partnera i oponenata. Može čovek i ceo život da provede trebeći, neće uspeti da raspravi o čemu se zapravo radi, jer tu ima svega. U jednoj ličnoj moralnoj nedovršenosti, naprosto, nižu se dela koja su uvek pomalo i brljotine. Ispravan čin prosto je nemoguće odvojiti od nestručnosti u
osmišljavanju,aljkavosti u izvođenju, pa verovatno, i lukrativne zloupotrebe, u prolazu. Rekao bih, kulturološki nam fali kičma: organ koji bi odvojio glavu od dupeta.
Uostalom, još smo sveži: tek je dva veka kako izlazimo iz mitske svesti. Kao što je govor mita neodlučiv sa stanovišta istine i laži, tako ni mitski čovek nije moralno individualizovan. Do tog evolutivnog skoka i kulturnog sazrevanja ostaje samo ličnost ponekog uzoritog pojedinca, kao reper i rasveta u orijentaciji. I kozerija utehe i nade da se na proces, bar malo, može uticati.
PREDSEDNIK MAKRON SA SUPRUGOM
Svim tim Trampovima, Putinima, Erdoganima, Lepenima, strašilima autoritarnosti, ignorancije i sile, treba pokazati evropski, francuski odgovor. Duh je ono što razlikuje Evropu
Predsednik koji nakon što je saznao da neće biti ni kandidat, a kamo li nosilac drugog mandata na čelu republike, ne da se ne povlači, nego satisfakciju pronalazi u iscrpljujućim pregovorima o roku primopredaje: koliko će dugo nakon izbora novog predsednika on još moći da se provlači kao utvara i džonja u fotelji na Andrićevom vencu
Jednog dana, ko zna, možda će i Srbi dočekati da vide lidera kao ovozemaljsku, građansku ličnost, da ga biraju i u medijskoj kampanji osvetljavaju kroz životnu ljubavnu priču. Do tada, nekakav su napredak, umesto hajdučkih i razbojničkih, i ovi pornografski pobednički slogani: Brže. Jače. Bolje.