Ivan Marković pobedio na Uralu

NA jedanaestom međunarodnom pozorišnom festivalu "Koljada plejs" u Jekaterinburgu, koji je osnovao i vodi proslavljeni pisac, reditelj i profesor dramaturgije i glume Nikolaj Koljada, među trideset osam selektovanih predstava, iz sedam zemalja (po Koljadinim tekstovima i tekstovima mladih uralskih dramaturga), odigrane su i dve veoma zanimljive predstave srpskih teatara. U jednoj od njih, po tekstu "Praćka" (prevod Novica Antić), tumač glavne uloge glumac Ivan Marković zasluženo je poneo u Beograd nagradu za najboljeg glumca festivala.

Neobična je okolnost što je Ivanu Markoviću "Praćka" (produkcija "Pablik Pi", Bačka Palanka) bila predstava za master studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, koja je, zahvaljujući maštovitoj režiji Sonje Petrović i odličnim dramaturškim intervencijama Tijane Grumić, nadrasla školski zadatak i postala, prema Koljadinom mišljenju (koji je predsedavao žiriju), jedno od autentičnih tumačenja sveta, koji nastanjuje njegovo proslavljeno dramsko stvaraštvo ("Murlin Murlo", "Kokoška"...). U ovoj predstavi odlično je igrala i mlada Bojana Milanović. Značaj nagrade mladom Ivanu Markoviću je utoliko veći što se festival događa u Koljada teatru, gde se i zvanično nalazi Centar za savremenu dramaturgiju, u kome veliki pisac promoviše svoje studente dramaturgije, danas najpoznatije pisce nove ruske drame sa Urala, među kojima je, na primer, i Sigarjev.

U drami "Praćka" reč je o neobičnom odnosu invalida u kolicima (igra ga Marković) i mladog čoveka (Nikola Knežević), koji, užasnut, shvata da je vezanost među njima više od prijateljstva... Mlada ekipa okupljena oko ovog projekta je imala pretežak zadatak da odbrani čovekovu slobodu da prihvati sreću baš tamo gde ga ona zatekne, što je, u svetskoj dramaturgiji, jedan od najizrazitijih motiva.

Drugu našu predstavu - "Ključeve od Leraha", rediteljka Nataša Radulović postavila je na scenu Beogradskog dramskog pozorišta, verujući u svoje glumce: Elizabetu Đorevsku, Oliveru Viktorović, Pavla Jerinića, Anđelu Jovanović i Joakima Tasića. Prvi put na srpskom jeziku, u prevodu same rediteljke, videli smo utopijski san Koljadinog junaka (Jerinić), da postoji mesto na svetu, Lerah, gde čovek može da nađe mir i sreću. To što je lik nasilnik i bezdušnik govori o Koljadinoj stalnoj dihotomiji, da svet ruske provincije (kao i svaki drugi), do kolena u nesreći, ima vazdan neki svoj neostvarivi san, u kome je moguć izlaz iz neizdrživog života.

Skraćujući značajno ovu surovu priču i menjajući žanr, Nataša Radulović je radnju prebacila iz sna u realnost i učinila savremenim tekst koji je Koljada pisao pre dvadesetak godina, aludirajući na propast SSSR, političan, kao što je uvek. Izuzetan tandem Đorevske i Viktorovićeve (prva je udovica umrlog slavnog slikara, a druga njena siromašna pajtašica) obezbedio je uspeh, koji su ozbiljno potpomogli veoma zanimljiva mlada glumica Anđela Jovanović (slikareva kćer), odličan, markantan Pavle Jerinić (upravnik dače) i dirljivi mladi čovek (sused), u tumačenju Joakima Tasića.

Veliki uspeh za srpski teatar.

ISTINITO I TAČNO

GRAN-PRI za najbolju mušku ulogu na "Koljada plejsu" Ivan Marković je osvojio prostudirano diskretnom, tihom glumom, sredstvima neobičnim za tako mladog umetnika. Aristotelovski "pad iz sreće u nesreću", dva prijatelja, pa onda i ljubavnika, odigrali su potresno, istinito, tačno, pa je i "ekspertska komisija" - dvanaest najpoznatijih teatrologa iz Moskve i Jekaterinburga, koji su svaku od predstava propratili detaljnom dramaturškom i kritičarskom analizom - odmah signalizirala da je u pitanju uloga koju nagrada ne treba da mimoiđe.