Lepo okruženje kao uslov stvaralaštva

Ima umetnika koji traže izgovor u činjenici da je spoljašnja lepota sveta (koja je nekad bila podrazumevano nasleđe svih ljudi) gotovo potpuno iščezla, te da je teško stvarati umetnost u ovom našem neprivlačnom gradu u kom, kad odlazite ili se vraćate s posla, morate da prolazite kroz ulicu za ulicom s najbudalastijom arhitekturom koja je ikad viđena, sa zgradama koje su jednako beživotne koliko i prljave, jednako siromašne koliko i pretenciozne, sa vratima uvek pogrešnog oblika i prozorima uvek pogrešne veličine; a tamo gde se, već umorni od kuća, osvrnete ne biste li sagledali samu ulicu, nema ničeg vrednog zapažaja doli ljudi raznovrsne dobi, ali odevenih u jednovrsnu (jeftinu) garderobu, te vrištećih ekrana i reklamnih panoa, pri čemu ćete rizikovati da vas odnese smaragdnozeleno vozilo gradskog prevoza (ili je, ipak, karmincrveno?)

Zar nije teško, ponoviće, stvarati umetnost u takvom okruženju? Naravno da jeste, no nikada umetnosti nije bilo lako, kao ni umetniku stvarati. A ne bi ni trebalo, jer ništa i ne zavređuje rada i truda sem onog za šta svet utvrdi da je nemoguće učiniti.

S druge strane, Raskin ni na čemu toliko ne insistira koliko na činjenici da je dekadencija umetnosti posledica dekadencije lepih stvari, te na tome da lepota nestaje iz njegovog dela kada umetnik ne može da hrani svoje oko lepotom.

Da li je prelepo okruženje neophodno umetnicima? Istorija umetnosti daje rezolutno negativan odgovor. Najmanje umetnička stvar u našem dobu nije ravnodušnost publike prema lepom, već ravnodušnost umetnika prema ružnom. Zato što za istinskog umetnika ništa nije lepo ili ružno samo po sebi. On se ne bavi činjenicama u vezi sa predmetom, već samo njegovim izgledom; a izgled je stvar svetlosti, senke, mase, položaja i vrednosti.

Izgled je, zapravo, samo stvar dejstva, a ta dejstva treba da budu predmet umetnikovog interesovanja. Slikar ne slika stvari onakve kakve jesu, već onakve kakvim se čine, stvari ne onakve kakve jesu, već onakve kakve nisu.

Nijedan predmet nije toliko ružan da, pod određenim okolnostima svetlosti i senke, ili usled neposredne blizine drugih stvari, ne može izgledati lepo. Nijedan predmet nije toliko lep da, pod određenim okolnostima, ne može izgledati ružno.  

Šta bismo rekli za dramskog pisca koji za likove u svojoj drami ne bi uzeo nikoga sem „pozitivaca"? Zar ne bismo mogli da kažemo da je propustio pola života? Isto kao što bismo, za umetnika koji ne slika ništa osim lepih stvari, mogli primetiti da je propustio pola sveta.

Pravi umetnik ne čeka da život postane slikovit, on sagledava umetnost u slikovitim uslovima. Te uslove može stvoriti u ateljeu, jer su svetlosnog tipa. A u prirodi ‒ umetnik iščekuje, posmatra, izabira. Upornost se (i ovde) isplati ‒ ko čeka, dočeka.