Da li biste obukli Vučićev džemper?

Verovatno ne, zar ne? A zašto, moliću? Taj očuvani „Second Hand“ džemper više nema nikakve veze sa Hitlerom – na njemu više ne postoji nijedna ljuspica Hitlerove mrtve kože, nijedna dlačica sa Hitlerovih prsa ili vrata, niti jedan molekul Hitlerovog znoja, ništa od toga. Pa opet, ukoliko (nadajmo se) nemamo simpatije prema nacizmu i holokaustu, taj džemper ne bismo komotno nosili na posao ili u restoran. Uprkos tome što je džemper inače skroz lep, kvalitetan, dobro nam stoji, hipsterski je moderan i nekako „retro“. Pa ipak, hvala lepo. Zašto je to tako?

Kako u popnaučnoj studiji „Umeće jasnog mišljenja“ piše nemački kolumnista, preduzetnik i filozof Rolf Dobeli, u pitanju je jedna specifična logička ili kognitivna greška – tzv. „pogreška zaraznosti“. Naime, nesvesno verujemo u to da određeni lični predmeti sa sobom nose neku misterioznu „zarazu“, tj. da ostaju u izvesnoj natprirodnoj vezi sa svojim prethodnim nosiocima ili vlasnicima. Zbog čega, uostalom, i postoji tabu na polovnu odeću i slične predmete. A tek na tuđi donji veš ili korišćenu četkicu za zube, čak i ukoliko su dotični u potpunosti oprani, očišćeni i hirurški sterilni. A sa istorijskim i političkim negativcima je sve to posebno pojačano. I zato verovatno ne bismo koristili ni Staljinov češalj, penkalo Sadama Huseina, te furali papuče nekog pedofila ili masovnog ubice. Niti, valjda, ujutru sa zadovoljstvom pili kafu iz šoljica Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Teško je racionalno prevladati ovu emocionalnu reakciju iz utrobe.

A teško je zato što, negde duboko, verujemo u to da bismo oblačenjem (ili čak dodirivanjem) džempera Adolfa Hitlera implicitno „odobrili“ delovanje i zločinačku politiku Adolfa Hitlera. Čak i kad smo potpuno sami, pred ogledalom u kojem procenjujemo kako nam taj komad odeće stoji. Uprkos tome što hemijski čisti džemper i etnički čisti „Aušvic“ nemaju nikakve fizičke veze jedan sa drugim. Koliko god bili razumni i racionalni, nismo baš sasvim izgubili taj sujeverni momenat iz našeg uma. U slučaju Hitlerovog džempera na našem telu, osećali bismo neku nelagodu, nešto nakaradno, nešto zlo i naopako, koliko god dotični bio ispran i uštirkan. Jer, kao da ipak verujemo u izvesne natprirodne i neopipljive sile u univerzumu, odnosno u neku nevidljivu metafizičku ili sociokulturnu vezu između tog prokletog džempera i njegovog još prokletijeg vlasnika. Iako te veze, realno, biofizički i biohemijski, nema. Tačnije, verujemo u neku mističnu i posve društvenu kugu – socijalnu bakteriju, političku nečistoću i kulturnu zarazu.

Zašto i za šta je ilustrativna ova priča o iracionalnosti ljudskog mentalnog aparata? Pa, za iracionalno ponašanje srbijanske političke opozicije i antirežimske javnosti kad je reč o politikama Aleksandra Vučića. Uzmimo za primer samo famozni predlog o „unutrašnjem dijalogu“ o Kosovu. Opozicionari, kolumnisti, analitičari i javne ličnosti požurili su da odbace bilo kakvu mogućnost razgovora, dijaloga, razmene mišljenja ili stavova sa Aleksandrom Vučićem. A Saša Janković je raskinuo vezu sa „Demokratskom strankom“ jer je dotična, i šef joj Šutanovac, uopšte pomislila da nešto porazgovara sa Vučićem. Takođe, kada se prebrojava „prava“ i „neprava“ opozicija režimu, iz grupacije pravovernih isključuju se oni (Čedomir Jovanović i Nenad Čanak) koji su se, o jeresi, usudili da imaju i par afirmativnih opaski o pojedinim Vučićevim politikama. Jer, kao da je na njih tada preneta određena zaraza, koja ih je trajno i sramno ukaljala u političkom i moralnom smislu. Sve ovo je spomenuta „pogreška zaraznosti“. Baš kao i u slučaju Hitlerovog džempera, stvara se nakaradan i iracionalan utisak da će bilo kakav razgovor, komunikacija ili kontakt sa Aleksandrom Vučićem značiti da – podržavamo Aleksandra Vučića. Dok dijalog ne implicira da nam se druga strana u tom dijalogu dopada, naprotiv. U suprotnom bismo razgovarali jedino sa samima sobom. Što je tačno ono što današnja opozicija radi.

S tim u vezi, zapitajmo se i da li bismo obukli i nosili sveže oprani i čisti Vučićev džemper? Ili njegov već kultni plavi sako, svejedno? Ukoliko je odgovor „Nipošto“ i „Ju, naopako!“, čestitke, zapali smo u pogrešku zaraznosti. Od koje su se, uzgred, vešto oporavili čak i mnogi petooktobarci i Đinđićevi saborci poput Rasima LJajića, Velje Ilića, Mlađana Dinkića ili Vuka Draškovića, a koji su svi udobno sedeli ili sede kraj Vučića. Međutim, problem je ako od pogreške zaraznosti boluje čitava politička opozicija i ako je to vodeći narativ opozicionog delovanja. Ukoliko ona apriorno odbija svaku mogućnost dijaloga, komunikacije i saradnje, zbog fiksacije na Vučića kao na diktatora ili autokratu. To jest, ako svoje političko delovanje svodi na „ad hominem“ napade, na Vučićevu figuru, izgled i karakter. Čime se zanemaruju njegove politike, kao i krupni društveni problemi u Srbiji.

S jedne strane, za ovo je kriv Vučić koji jeste centralizovao čitavu političku dinamiku u Srbiji na sopstveni lik i delo. Ali, sa druge strane – u čemu se to tačno politika današnje opozicije razlikuje od njegove? Od zabijanja ašova i subvencionisanja legendarnih „stranih investitora“, preko „vojne neutralnosti“ (tj. neulaska Srbije u „NATO“), sve do mrljavog i usporenog članjenja u Evropsku uniju uz paralelno intimiziranje sa Rusijom i Miletom Dodikom? Okej, Tadić je mazio krave, a Vučić mazi švedski nameštaj. Ali, sve smo to već imali, i na tom smo užetu već visili. U takvoj situaciji, (proevropskoj) opoziciji možda i ne preostaje ništa drugo osim ličnih napada i netrpeljivosti. A da probamo nešto originalnije i kreativnije? Da ponudimo drugačiju politiku (a da to nisu nekakve „Dveri“) možda? Jer, Aleksandar Vučić, kakav god bio, pre svega je posledica, a ne uzrok problema u Srbiji.

Drugim rečima, narajcana demonizacija ili babarogizacija Aleksandra Vučića ne doprinosi realističnim i ozbiljnim politikama, niti političkim alternativama. A umesto da proizvodi tu alternativu, opozicija se radije i iznova iscrpljuje u sholastičkim raspravama o tome koliko „kolona“ staje na vrh igle i sličnim budalaštinama. Srbiji nisu neophodna „nova lica“, već nove politike. I to politike koje će biti nešto više od kritike tvitova raznih Krstića ili sprdačina sa gafovima raznih Babića, Gašića i ostalih Vulina. A ukoliko smo moralno gadljivi na „Vučićev džemper“, odnosno na ulazak u dijalog i polemiku sa njegovom politikom, onda politikom ne treba da se bavimo. S tim u vezi, i antimiloševićevska politika bila je usredsređena jedino na Miloševićevu ličnost i figuru „veću od života“, odnosno na mantru o svrgavanju kužnog i tabuisanog diktatora. Iako su i Drašković i Đinđić suvislo, iako potajno, umeli da sednu sa njim. Pa je diktator bio svrgnut, ali je sistem ostao gotovo netaknut.

Po istoj matrici, i bez Aleksandra Vučića i pratećih mu naprednjaka, u Srbiji bi iznova sve ostalo isto. Sadašnji naprednjaci bi promptno preleteli kod Jankovića, ili se vratili kod Šutanovca, za „senvić“ i crni ili pak žuti sok. Partije bi delile jeftine poslove pri državi, a krupne državne poslove bi dobijali burazeri, partijci i zemare. Dok bi Srbija ostala u geopolitičkom limbu iz poeme filozofa DŽeja Ramadanovskog („Ni na Istok, ni na Zapad“). Problemi u Srbiji su sistemski i strukturni, a ne lični i personalni. Za rešavanje tih problema nije potrebno nekakvo nakaradno „nacionalno jedinstvo“, ali jeste neophodan svojevrsni društveni dogovor ili društveni konsenzus oko toga kuda ovo društvo (ne) želi da ide. Baš kao što je ovom društvu neophodan i dijalog ili razgovor. I to dijalog o ratnoj prošlosti, o krivici i odgovornosti, o najboljim putevima za čupanje iz bede i siromaštva, o nezaposlenosti i o eksploataciji, o Kosovu i odnosima sa susedima, o uplitanju Rusije, o evroatlantskim integracijama i o modernizaciji države i društva. To su teme koje nameću život i budućnost, čak i onda kada ih nameće Aleksandar Vučić. Pa nam se čini da, pristankom na dijalog, oblačimo njegov džemper. Ali, ukoliko o tim temama radije ćutimo kao buve u krasti, mi smo ti koji smo zaraženi, a ne on.