"ŽIVOT JE LEPŠI SA DŽONIJEM" Glumci Sofija i Radomir su partneri na sceni i u privatnom životu, a i njihov ljubimac nastupa na daskama koje život znače

Foto: Magazin Pas / Privatna arhiva

Patuljasti šnaucer Džoni Fabio pojavljuje se u nekoliko pozorišnih predstava među kojima je i „Veliki Getsbi“ u Madlenianumu, a oduševilo nas je saznanje da ima uredno potpisane ugovore o saradnji kao i redovne honorare. Jesu simbolični, ali koliko se pasa može pohvaliti platom?

S Radomirom, Sofijom i Džonijem našli smo se u njihovom omiljenom mestu za uživanje – beogradskom kafiću Koffein. Pre nego što nas je ljubazni konobar upitao koju kafu želimo, u rukama je već imao posudu s vodom za malenog šnaucera koji je ovde, kako smo to odmah saznali, jedan od omiljenih gostiju.

Džoni će 28. jula napuniti tri godine, a Sofija i Rade najpre su nam otkrili da su mu ime birali tako da zvuči dorćolski, piše magazin Pas.

Sofija: Živimo na Dorćolu, pa nam je ideja bila da bude kao neki drug iz kraja. Kad pitamo ljude – Jel’ može Džoni s nama? Oni kažu – Naravno, povedite i Džonija i koga god hoćete, a s nama dođe naš pas. Džoni od Nikola, po dorćolski i beogradski. Džoni je inače i poznata gradska faca jer ima svoj hešteg na instagramu #džonifabio. Na ogrlici nosi pločicu s heštegom i našim brojem telefona, i ukoliko bi se slučajno izgubio, svako ko ga nađe odmah bi mogao da kontaktira s nama. Njega na ulici sada već prepoznaju, jer su mu slike po celom internetu.

Foto: Magazin Pas / Privatna arhiva

Kako ste odlučili da baš patuljasti šnaucer bude vaš ljubimac?

Sofija: Nemamo veliki stan, pa smo odmah znali da veliki pas ne dolazi u obzir, iako smo Rade i ja odrastali i živeli s velikim psima. Isprva smo razmišljali o biglu jer sam oduvek volela kako izgledaju. Međutim, moj očuh koji se dosta razume u pse rekao mi je da je Beograd pun izgubljenih biglova, jer su to lovački psi koji znaju da odlutaju. Onda sam se setila da sam kao mala mnogo volela velike šnaucere, ali prioritet nam je bio da naš ljubimac svuda ide s nama a ne da bude sam kod kuće dok smo mi na poslu. Zamišljala sam da kad uđemo u kola i otvorimo vrata, naš mali pas uskoči na zadnje sedište. Onda smo na guglu ukucali pitanje Koji je najidealniji pas za kuću? i naišli smo na patuljastog šnaucera. Pisalo je da obožava decu, da je beskrajno privržen vlasnicima, da je uvek uz njih. Karakter velikog psa sačuvan u malom telu, jer on nikako nije klasični mali pas. Ima ozbiljno veliko srce i karakter. Ne linja se, i uopšte nema miris.

Džoni je veoma poslušan i druželjubiv, i s ljudima i s drugim psima. Šta je po vašem mišljenju najvažnije prilikom vaspitanja psa?

Sofija: Principijelnost, da se bude strpljiv. Mora se stalno iznova i iznova sve ponavljati i ne sme se od toga odustajati dok god ne bude čvrsto usvojeno. Kad si principijelan, kao što smo mi bili, pas je beskrajno poslušan i lepo vaspitan. Nikad ga nismo dresirali da treba da se pravi mrtav ili da sedne, legne... već smo ga naučili na primer da nema ulaska u stan pre nego što se obrišu šapice. I on nikad i ne pokuša da uđe dok mu ne obrišemo šape. Nikad ništa nije izgrizao iako sam se plašila da će kao štene to možda da radi. U naš dom došao je kad je imao dva meseca i 20 dana. Odmah je naučio da obavlja nuždu uvek na istom mestu, Divan je pas. On je verovatno i sam po sebi divan, a i mi smo od početka bili dosledni. Jer ako psu tri puta kažeš da ne uđe u kuću dok mu ne obrišeš šape, a četvrti i peti put te mrzi pa mu kažeš da uđe – onda je to gotovo. To su nam i veterinari rekli – šta pas nauči do sedmog ili osmog meseca života, to će zauvek biti usvojeno. I mi smo stvarno tih nekoliko prvih meseci bili zaista posvećeni tome da nauči sve što je važno. Kao pravi roditelji.

Svega nekoliko dana nakon što je došao u vaš dom, saznali ste da ima epilepsiju. Iako se to po Džoniju nikad ne bi reklo jer je veseo i razigran pas, koliko vas je u prvom trenutku to saznanje uplašilo?

Sofija: Kad je došao kod nas, nakon deset dana imao je prvi epi napad. Uopšte nismo znali šta se desilo. Ja sam u prvom trenutku mislila da je štenećak, ili da je pojeo nešto loše. Rade je pomislio da se davi nečim što je progutao. Međutim, kad sam videla penu iz usta i da se trese, bilo mi je jasno da je epilepsija. Ali, on ima odličnu terapiju i bolest ga ni u čemu ne sputava. Džoni igra i u pozorištu, u nekoliko predstava s nama. Sve je u redu, samo vadimo krv na svakih šest meseci i tako kontrolišemo nivo leka u krvi. Terapiju prima dvaput dnevno – ujutru i uveče u 11 sati. I to je to. Neverovatno mi je da ljudi vrate psa ukoliko otkriju da ima kriv zub, ja to duboko ne razumem. On je srećnik što je došao kod nas, možda neko drugi ne bi na taj način brinuo o njemu, i pustio ga, ili vratio. Bili smo nedavno u žiriju za izbor najmešanca u Novom Sadu, pa smo birali najlepšeg, najdebljeg psa i vlasnika koji najviše liče... Tamo smo videli i pse bez noge, bez jednog uha... Oni su toliko lepi i božanstveno je koliko bezuslovno vole. Ne mogu da zamislim ljude koji vole pse samo ako su svetski šampioni, da su samo tada vredni ljubavi.

Foto: Magazin Pas / Privatna arhiva

Imate i bezrezervnu pomoć i podršku Džonijevih veterinara?

Rade: Veoma smo zahvalni Veterinarskoj ambulanti „Mama“ i njihovim zaposlenima, oni brinu o Džoniju od prvog trenutka. Ukoliko postoji potreba, i noću dolaze, uvek žele da nam izađu u susret kako bi Džoniju bilo dobro. Oni su tim mladih ljudi, a dolaze im i pacijenti iz inostranstva, zaista su stručni i posvećeni. Genijalci. U pô noći kad se desi napad, nazovemo ih pa nam telefonom daju savete, uvek su tu za nas i ne znamo šta bismo bez njih. Mnogo nam znači što na njih možemo uvek da se oslonimo.

Naši čitaoci možda ne znaju, ali Džoni je uspešan i poznat pozorišni glumac. Mora da je talenat „izbrusio“ u domu. Šalu na stranu, kako je došlo do njegovog angažovanja u pozorištu?

Rade: Gotovo uvek s nama ide u pozorište, na probe. Sofija je član Ateljea 212, ja sam slobodan umetnik, a zajedno radimo u Madlenianumu. Zbog terapije, uvek je dolazio s nama na probe „Velikog Getsbija“ i onda je jednog dana rediteljka Ana Radivojević rekla – Jao, kako je on dobar, da li postoji mogućnost da on igra u predstavi, potpisaćemo i ugovor. On ima i svoj honorar, simboličan, dovoljan da izvede drugare na granule. Tako su počele probe, i Džoni se mnogo radovao svakoj. Koliko sam brojao, Džoni igra u četiri scene, a ja u tri. To je genijalno!

Sofija: Kad ugleda rampu na prilazu pozorištu, drhti od sreće, i jedva čeka da uđe u Madlenianum.

Zanimljivo je da to nije njegova jedina predstava, iako je svakako najpoznatija. Gde je još glumio Džoni Fabio?

Rade: Igrao je i u jednoj ispitnoj predstavi sa mnom i sa Sofijom, to je predstava studenta druge godine, adaptacija dela „Na dnu“ Maksima Gorkog. Na sceni je proveo dva i po sata, i sve probe je uradio besprekorno. Ipak, najčuvenija Džonijeva uloga bila je u novogodišnjoj predstavi „Čarobni kliker“ u igraonici Kliker Zorana Kesića i njegove supruge. Džoni igra (Kli)kera, ima plašt kao superheroj, i onda mu Kesić u jednom trenutku daje glas, i deca se oduševe, to je genijalno. Kao da stvarno govori, jer otvara usta.

Imali ste i jednu zanimljivu anegdotu, kad su vas na dan predstave zvali da „uskočite“ i spasete stvar?

Sofija: To je najbolja priča iz Madlenianuma. Zovu Radeta i pitaju – Jesi li u Beogradu, hitno nam treba tvoja pomoć? Kaže Rade – Jesam, tu sam. A oni – Slušaj, treba nam uskakanje, večeras je Crnjanski i Rade kaže da nema problema, da mu brzo pošalju tekst i da će sve biti u redu jer brzo uči. A oni mu na to odgovore – Ali čekaj, ne ti, nego Džoni. Ženka rase kane korso koja inače glumi u tom komadu tog dana bila je sprečena da se pojavi i hitno im je bio potreban pas. I Džoni je tako „uskočio“ u Crnjanskog. Pri tome, niko od glumaca to nije znao. Tihomir Stanić nam je posle pričao koliko je bilo smešno kad se okrenuo na sceni i umesto velikog kane korsa ugledao Džonija. Mi se družimo s njegovom ćerkom, pa ga dobro poznaje. Džoni je pravi profesionalac, na sceni uvek gleda pravo u glumčeve oči. Čim mu pomeneš ime, on se fokusira, kao pravi. A publika bude oduševljena! Svi nas pitaju da li je sediran na sceni kad je tako miran.

Rade: Sutradan smo zajedno Tika i ja igrali u Ateljeu i rekao mi je da nisam normalan što mu nisam javio da dolazi Džoni, jer je zaboravio tekst kad ga je ugledao.

On je u pozorištu prisutan i kao gledalac. Zanimljivo je da je odgledao gotovo celu predstavu potpuno miran?

Rade: Sofija je glumila u Pozorištancetu „Puž“, bila je pretpremijera i deca iz vrtića su došla da gledaju, bila je puna sala. Džoni i ja smo došli da bacimo pogled kako sve izgleda, i seli smo na balkon. Gledali smo predstavu dobrih 45 minuta, i sve vreme je čuo njen glas i gledao Sofiju. I sve vreme je bio potpuno miran. Nisam mogao da verujem.

Dosta putujete, što profesionalno što iz užitka. Da li Džoni uvek ide s vama?

Sofija: Uvek ide s nama, i na more. Pliva, mnogo voli vodu. Ne može da ga čuva bilo ko zbog leka, jedino naša drugarica Nevena. Ona ima bigla po imenu Rino koji je sa Džonijem od prvog dana i najbolji su drugari. Ona nam mnogo znači kad Džoni nekad ne može s nama, mada je to zaista retko. Često smo i u Sloveniji, idemo u terme. Dok smo mi na bazenu, on drema u sobi, ali nikad nije dugo sam. On je deo našeg svakog dana, ne čeka kod kuće da se smilujemo da dođemo, nego je uvek s nama. Izađu i hoteli u susret kad se najavimo, i zato što je mali.

Rade: Išli smo jedanput za Grčku, na Krf, i desio nam se stravičan peh. Jedno 200 kilometara od Igumenice pokvario mi se automatski menjač. To je ogroman kvar i veoma skup. Sva sreća, Gorica Popović je išla iza nas i Sofija je prešla kod nje u auto. Džoni i ja ostanemo u tom gradiću, iznajmio sam sobu kako bih bar probao da osposobim auto da stignem do Krfa. On je bio takav drugar, proveo je sa mnom deset sati kod majstora, a imao je tada tek godinu dana. Tada sam ga najviše zavoleo. Nikada ne spava s nama na krevetu, ali je tu noć kad smo ostali sami u tom hotelu, celu noć spavao pored mene. Shvatio je da se nešto desilo jer sam bio očajan. Upija našu energiju, veoma je emotivan. Kad smo tužni, odmah nam se umiljava i popne se kod nas na kauč ili krevet. U automobilu, on se vozi pozadi, a kad Sofiju ostavimo na poslu, odmah skače na prednje sedište, ja mu otvorim prozor, odvrnem muziku i nas dvojica uživamo.

Koliko vam je promenio život i na koje sve načine ulepšao svakodnevicu?

Sofija: Imali smo u prethodne tri godine neke ružne i loše situacije u životu, teške. Da nije bilo Džonija sigurno ne bismo tako lako izašli iz njih i ne bismo danas bili ovako očuvani i ovakvi kakvi jesmo. Neke stvari su nam baš teško pale i zahvaljujući njemu sve je bilo drugačije, lakše. Mnogo nam znači. Tačno je ono što pišu da su ljudi koji imaju pse srećniji, i da ne padaju tako lako u depresiju. To je stvarno istina.

I ranije ste imali kućne ljubimce. Otkrijte nam koje i kada se kod vas rodila ljubav prema životinjama?

Rade: Ja sam imao kavkaskog ovčara veoma dugo, kao i nekoliko nemačkih ovčara, oni su sjajni psi. I nekoliko mešanaca.

Sofija: Moj očuh je ozbiljan „kučkar“ i generalno se mnogo razume u životinje, pa sam od malih nogu okružena psima. Imali smo boksera pa dogu s kojom smo često išli na izložbe u Brno. U to vreme, dok je još uvek bila Čehoslovačka, nisu dozvoljavali da psi budu u hotelima, pa smo spavali u kolima. Doga na zadnjem sedištu, mama, očuh i ja – da li možete to da zamislite? On je nekoliko puta bio i prvak tadašnje Jugoslavije. Posle sam imala mačora Tipiku kojeg sam spasla s ulice dok sam išla na čas engleskog. Posle njega sam imala mačora Điđa koji je imao 18 godina kad je uginuo. Onda je moj očuh doveo pitbula kojeg je spasio od vlasnika koji ga je terao na borbe. U jednoiposobnom stanu svi mi, i super smo se slagali. Sada moji žive u kući s velikim dvorištem, kao mini-farma. Imaju dva pitbula u kući, mužjaka i ženku, i još četiri psa i jastreba u dvorištu. Dok sam bila mala i živela u Pančevu, uvek sam organizovala dvorište da na biciklima idemo da hranimo životinje po gradu. Stalno sam štence vozila u improvizovanim korpama na biciklu, pa u prolazu kad vidim da neko ima lepo dvorište, ostavim štene unutra u nadi da će ga usvojiti. Najosetljivija sam na napuštene pse, ne mogu da gledam patnju životinja, to mi obesmisli čitav ovaj svet. Sada sam sigurna da život bez pasa ne bi bio lep kao što je s njima.

Koje su glavne crte Džonijevog karaktera, da li opravdava sve ono što ste o ovoj rasi čitali?

Sofija: Da, zaista sve. Pisalo je u 12 tačaka, i sve je to on – divne naravi, privržen, čuvar. Oni su inače psi koji su pratili karavane i lovili su pacove po kućama i na imanjima. Blage je naravi, a temperamentan i srčan. U stanu je miran, igra se lopticom, ali nije kao džek rasel da skače non-stop. Napolju se igra sa psima, trčkara. Moja je apsolutna preporuka svim ljudima da se odluče za patuljastog šnaucera. Naročito porodicama s decom. Druželjubiv je, može sa svima, zaista, i sa psima i s ljudima. Spava koliko i mi, ujutru mi lizne uvo, i to je znak da je budan, i ako se ja ne pomeram, onda siđe s kreveta i još malo drema ili se igra u dnevnoj sobi dok mi ne ustanemo. Meteoropata je, pa kad je kiša ne voli da izlazi napolje, kao ni kad je mnogo vruće.

Beskrajno je dobar i poslušan, ali sigurni smo da se nađe i po neki nestašluk. Primetila sam malopre da voli da juri golubove?

Sofija: Hoće da pojuri golubove, ali u igri. Gleda ih kad polete, ali nikad ih ne bi povredio. Njemu je to igra. Jedanput mu je nešto privuklo pažnju i pojurio je s trotoara na ulicu, na pešačkom prelazu. Rade je viknuo – Stani! Zakopao se u mestu i nikad više nije to uradio. Sada na tom mestu uvek stane i zna da je tada pogrešio. Šnauceri su poznati po tome što imaju dobro pamćenje. Jedino što pokušavamo da ispravimo, ali ne možemo ni da mu zamerimo jer razumemo, jeste što laje kad čuje interfon, od sreće. Zna da dolazi neko poznat. Sada kažemo ljudima da ne zvone nego da nas zovu na mobilni, ali i to je shvatio, pa čim zazvoni telefon, laje. I onda je Rade jedanput u šali na njega bacio majicu, prekrio ga kao papagaja, i odmah je prestao da laje.

Koja su vam omiljena mesta za šetnju u Beogradu?

Sofija: Kafići po centru grada, Kalemegdan. Mi krenemo od naše kuće, od ugla Bulevara despota Stefana i Cvijićeve, pa lagano šetamo svakog dana do Kneza, pa do Kalemegdana, pa Dorćolom do kuće. Oko 15 kilometara dnevno pređemo, to nam je ruta. Rade s njim pređe čak i više.

Da li je Beograd pet-friendly grad? Čini li vam se da je sada moguće kvalitetnije provoditi vreme sa psom, s obzirom na to da je dozvoljeno da uđu u mnoge kafiće, pa i restorane?

Sofija: Jeste, mnogo se i brzo sve promenilo. Restorani koji su elitniji, ona „in“ mesta sada dozvoljavaju da se dođe sa psom. Napolju se može, u bašti, gotovo svuda. Novi restorani su baš pet-friendly. Ako ne dozvoljavaju pse, nekako mi se odmah manje dopada to mesto. Uveče izađemo u grad i vodimo ga, zbog leka moramo da smo zajedno uveče.

Rade: Vodili smo ga u neke luksuznije restorane i bude miran ispod stola. Kad popije lek, onda mu se prispava i zaista bude miran. Ljudi i ne primete da je s nama. Ja ga odvezem onda kući ako ostanemo do kasno, i on spava. Bude s nama i u bifeu posle predstava.

A koliko kao društvo brinemo o psima?

Sofija: E, to mnogo manje, slabo. Ovde su još uvek prava i potrebe dece zapostavljena, pa ljudi u tom smislu i prave razliku, jer psi nisu ljudi. Velika je nemaština, pa su psi često prepušteni sebi, na milost i nemilost. Mnogi ljudi nemaju novca za veterinara, vakcine... Nisu ljudi baš posvećeni svojim psima. Tek da ne pričam o onim ljudima što psa vežu u dvorištu i tako ga drže godinama, ili u nehumanim uslovima. Ne mogu uopšte da razumem da vežeš psa na dva metra lanca, to se kažnjava u ozbiljnim državama, jer je to zlostavljanje. To nije život. To je stav da pas zbog tebe treba da postoji, to su sebične potrebe. Ili da postoji da ti čuva kuću, na primer. Mislim da će to edukacijom i vremenom da se promeni, kao i sve drugo, ali mi još uvek o mnogo čemu moramo da učimo.

MAMA I TATA

Da li je istina kad kažu da pas ima jednog vlasnika, bez obzira što voli sve članove porodice. Da li nekog od vas više sluša, ko mu je veći autoritet?

Sofija: Postoji razlika. Mi smo stvarno kao mama i tata. Rade mu je autoritet, ali mu se i mnogo raduje, jer svuda idu zajedno. Rade s njim ide i u prodavnicu, voze me u pozorište. Uvek su zajedno. Mene budi ujutru, sa mnom se mazi.

Rade: Mene nikad ne ljubi i sa mnom se retko mazi, u smislu da sam dođe i da mi se umiljava. Sofija je tu za maženje.

POZORIŠNE PREDSTAVE

U kojim predstavama možemo da vas gledamo?

Sofija: Nedavno sam imala premijeru nove predstave „Moja ti“ na Sterijinom pozorju koja će od 20. septembra biti na repertoaru Ateljea 212. Glumačka ekipa je fenomenalna – Ceca Bojković, Gorica Popović, Tanja Bošković, Ivan Mihailović i ja. Sigurna sam da će se pričati o njoj, dobili smo odlične kritike. Rade i ja zajedno igramo „Sveti Georgije ubiva aždahu“ u Ateljeu 212, Rade igra u istom pozorištu u predstavi „Kazimir i Karolina“, ja „Dar-mar“ na maloj sceni, zatim u Madlenianumu „Veliki Getsbi“ i Rade u „I konje ubijaju, zar ne?“. Igram mnogo u Pozorištancetu „Puž“: „Pipi kratka čarapa“, „U svetu postoji jedno carstvo“, „Raspevani jubilej“, „Tajna superblaga“.