Ruski dnevnik Milana Neškovića (2): RUSI I MI, VOTKA I RAKIJA
Prošla je druga nedelja. Nikada nisam brže i konciznije radio svoj posao, a možda ni sa većim entuzijazmom. Nijednom nisam čuo toliko obožavanu reč u našem pozorištu, NJET. Sve može i mora da bude ukoliko nam treba na probi. Lako je i lepo raditi na taj način.
Komentara 0
Već smo postavili prvi čin “Ožalošćene porodice” koji smo smestili na groblje tokom sahrane, umesto sedmodnevnog pomena kod kuće. Mislim da je još znimljivije, sarkastičnije i crnje da se porodica otima za nasledstvo dok se pokojnik još nije ohladio - bukvalno. Običaji su nam isti. Ikonografija gotovo identična, jedino umesto žita jedu pirinač i umesto rakijom grob zalivaju votkom. Ovo je komad o slovenskom mentalitetu i ovde će dokazati svoju svevremenost.
Svako veče gledam predstave. Sve bolje razumem jezik. Daleko sam od punog razumevanja, ali se jako trudim. Video sam dve aposlutno fantastične predstave i možda najbolju glumicu koju sam ikad gledao, a gledao sam Izabel Iper uživo. Njeno ime je Anastasija Svetlova, i ne igra u "Ožalošćenoj porodici". Prvu predstavu nisam razumeo, ali mi je ona svakim svojim glumačkim rešenjem stezala srce i polako ga vadila iz grudi, da ne boli. Možda čak i da ne primetim, jer njenom liku nikada više neće trebati svoje. Pozorište zaista ima svoj jezik. A za pričanje na tom jeziku nije potreban govor. Druga je uloga Arkadine u scenskom spektaklu "Galeb" genijalnog reditelja Jevgenija Marčelija. Molim nadležne u kulturi ako ovo pročitaju da priušte zadovoljstvo srpskoj publici i dovedu ovu predstavu. Ja ću obezbediti konja za Ninu!
Kaže Venedikt Jerofejev: Ja s ovim ljudima nemam o čemu da pijem. Ponekad se tako osećam u Srbiji. Ja bih s ovim ljudima imao toliko o čemu da pijem kada bi bolje poznavao jezik i kada bi pozorište imalo bife. Moram biti iskren i reći da mnogo više pijemo od Rusa i ruskih glumaca pogotovo. Dan im je kratak, a predstave predugačke. Dolaze u pozorište ujutru u 10 h i tu su ceo dan. Predstave se završavaju oko 22 h jer počinju u 18 časova. Obično posle toga beže svojim kućama u zagrljaj voljenima, mada od 66 glumaca teatra više od pola njih su međusobno u braku. Toliko su upućeni jedni na druge. Ja često ostanem sam u ogromnom pozorištu. Samoću mi ublažava noćni portir sa kojim ponekad gledam fudbal uveče. Ništa se ne razumemo, ali delimo svašta neverbalno i materijalno. On hranu koju mu je očigledno žena uredno spakovala za posao, a ja imam aparat za espreso u apartmanu i još malo rakije koju sam poneo sa sobom. Ko iz Beogradskog dramskog dolazi na premijeru, nek zna šta da ponese.
Valeri Kirilov, glumac i reditelj koji počinje rad na predstavi u BDP-u, početkom decembra mi je savetovao da imam konstantno uključen televizor da bih slušao ruski i tako ga lakše razumeo. Svakog radnog dana celo popodne na jednom TV kanalu ide serija u kojoj Miloš Biković igra glavnu ulogu. On mi najviše pomaže budući da mi je prijatno slušati poznat glas koji govori nepoznat jezik.
Понимаю больше каждый день!
Juče smo imali zaslužen slobodan dan. Prepešačio sam skoro celi grad. Jaroslav je sličniji mom rodnom gradu Valjevu nego što sam mislio. Po veličini u odnosu na prestonicu su skoro identični, ali nešto drugo ih čini posebno povezanim još iz doba komunizma, a zanimljivo je analizirati sa otklonom iz današnjeg vremena i pogleda na svet. Valjevo je jedini grad u SFRJ koji nije imao glavnu ulicu pod nazivom Maršala Tita, već se oduvek zvala Karađorđeva, mada imamo Titov trg. Jaroslav je jedini grad u Rusiji koji nema spomenik Lenjinu na nekom od centralnih gradskih trgova. Razlog su crkve. Njih 28 u starom delu grada. Lenjinov spomenik je svuda isti, on ispruženom desnom rukom pokazuje put sunarodnicima u budućnost. Gde god bi ga postavili, pokazivao bi na neku od jaroslavskih crkava. Shvatate problem gradskih vlasti. Lenjinov spomenik je ipak pronašao mesto u Jaroslavu. Nalazi se na kružnom toku van centra grada. Danas on pokazuje na ogromnu zgradu banke. Na Titovom trgu u Valjevu ima nekoliko inostranih banaka. Lenjin bar pokazuje pravac ka ruskoj banci To je najveća razlika između naših država.
Sunce i dalje nisam video, ali se nadam da će izaći do sledeće kolumne. Zasad jedino što sigurno znam je da “Ožalošćena porodica” mora da izađe 15. decembra.
(Iz dnevnika Milana Neškovića koji svakog utorka izlazi u "Blicovom" dodatku "POP & Kultura")