Denis Kote: Ne možeš da preživiš van sistema

GOST 23. Festivala autorskog filma bio je kanadski reditelj i kritičar Denis Kote, čiji je film "Tako meka koža" prikazan u okviru Glavnog programa. Jednog od najradikalnijih savremenih autora (dobitnik Srebrnog medveda u Berlinu 2013), naši filmofili poznaju po ostvarenjima "Radost čovekove želje" i "Boris bez Beatris", koji su prethodnih godina bili u selekcijama ovog festivala.

- Drago mi je što sam u Beogradu, jer i u svetu ima malo festivala koji su profilisani da prikazuju filmove koji ne pripadaju mejnstrim produkciji. Iako su mnoga moja ostvarenja distribuirana na ovom prostoru zahvaljujući "MegaKom" filmu, ipak sam čovek festivala, jer moji filmovi nisu komercijalni, nisu tržišni, i ne zabavljaju publiku.

PROČITAJTE JOŠ - Doba kada smo bili velesila

- Razlikuje se, svakako, i bio sam svestan da bodibilding deluje kao starija tema, ali hteo sam da joj pristupim na originalan način, da prikažem ljude koji imaju izuzetnu strast prema nečemu. U filmu je uhvaćen trenutak u životu tih žena i muškaraca koji se nalazi imeđu ekstaze i mučenja. Bodibilding je ekstremna profesija, lako bi bilo od tih junaka u mom filmu napraviti šou da se publika smeje, ali ja im se ne podsmevam, i imam vrstu poštovanja prema njima.

PROČITAJTE JOŠ - FESTIVAL AUTORSKOG FILMA: Pred publikom više od 80 ostvarenja

S druge strane, savremeno društvo diktira i odgovarajući fizički izgled...

- I muškarci i žene trpe teror, jer je korporativni sistem surov u svemu - ne možete imati stomak, višak kilograma i opuštenu kožu, i biti na čelu neke velike korporacije. Ali, ja ne govorim o ljudima koji bi sve učinili da se podignu na društvenoj lestvici. Junaci "Tako meke kože" bave se bodibildingom da bi "popunili" neke rupe u svojoj ličnosti, i da bi nešto sakrili. Oni nisu željni uspeha i moći po svaku cenu, to su ljudi koji u detinjstvu najčešće nisu imali prijatelje, ili su ih vršnjaci maltretirali u školi, ili potiču iz nepotpunih porodica koje ih nisu štitile, pa su uglavnom odrastali sami. Oni imaju kompleks inferiornosti i smatraju da im bodibilding daje osećaj superiornosti. I mada on jeste jedna mentalna opsesija i fiksacija telom, u svemu tome ima i neke romantičnosti, jer je ideja muževnosti tih ljudi arhaična.

Dobitnik ste nagrade "Alfred Bauer" za otvaranje novih perspektiva filma. Koji su danas tokovi u savremenoj kinematografiji?

- Zalažem se za aktivan odnos, da publika u filmu dobije istinitu i iskrenu sliku savremenog sveta, i da iz bioskopske sale izađe sa odgovorima na ono što se događa. Moje priče su pomalo enigmatične, gledalac sam mora da se uključi da "popuni" praznine koje ostavljam. Zato nisam popularan, i nisam autor sa "crvenog tepiha". Za moje poimanje filma važni su smeli, vizionarski i autonomni autorski glasovi. Autori kojima su zajedničke tri stvari - rad sa minimalnim sredstvima, na margini ili izvan filmske industrije i politička i društvena nepomirenost sa centrima moći. Oni mogu da utiču na svet.

* Koliko poznajete srpski film?

- Više znam "crni talas" i rad nekih izuzetnih autora iz prošlosti - veliki sam fan Dušana Makavejeva, oduševljen sam njegovim filmovima. Mislim da kinematografija sa ovog prostora danas ne ide mnogo ni gore, ni dole, ali ni to nije loše. Trudim se da gledam filmove na svim festivalima i da upoznajem mlade autore, i vidim da savremeni srpski film nije moćan kao "rumunski novi talas", što ne znači da za koju godinu neće biti.