Krhki smo i skloni oštećenjima

KAKOFONIJA je ogromna, taj beli šum, gomila sadržaja kojim smo preplavljeni otežava nam i život i umetnički rad, kaže likovna umetnica Daniela Fulgosi, redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti, koji je u četvrtak proslavio 70. rođendan. Njeni radovi, trenutno izloženi u beogradskoj galeriji “Drina”, upravo predstavljaju potragu za ličnom utehom i redom u haosu sveta koji se sve više ubrzava.

Postavka nosi ime “Mera opstanka”, a umetnicu koja je do sada imala 23 samostalne izložbe i više od 250 kolektivnih postavki, pitamo koliko je u vremenu u kome su sve važne kategorije poljuljane važno vratiti se temama koje su opšteljudske, pitanjima postojanja.

Pročitajte još - Paja osvojio i Beč

- “Mera opstanka” je ime rada, po kom se izložba zove, a koji reflektuje moje dominantno, lično osećanje u poslednjih nekoliko godina, i odnosi se na to da nam je opstanak do te mere osetljiv, a promene ogromne i brze, da stalno kaskamo i jurimo zamajac. Tako i sami postajemo fragilni, skloni oštećenjima. Ta tema se nametnula i kao stvar individualne zrelosti, mog životnog doba. U pitanju je potreba da se pojednostavi životna struktura, da se naprave prioriteti. Mnogi ljudi prožive život stihijski, kao jedna rasejana masa, što se reflektuje na rad, čime god da se bavite.

Zašto te emocije izražavate u kombinaciji crteža i kolaža?

- Kolaž je siguran nastavak onoga što sam predstavila na izložbi u Legatu “Čolaković”, pre tri godine, a tu je i moja velika ljubav prema geometriji, preciznim i jasnim strukturama. Ovde kolaž najčešće predstavlja strukturu, stabilnost, i ujedno potcrtava neko značenje. Crtež je, iako to startno nije bila ideja, ipak preuzeo vođstvo. On zahteva veliku koncentraciju i ne možete u njemu pobeći ni od čega. Jednostavno, sve se vidi, i kako se osećate i koliko ste sposobni da uradite ono što ste naumili. Na kraju je ispao dominantan, pa ovo više smatram izložbom crteža s nekim kolažiranim elementima.

Kao motiv u radovima pojavljuju se ruke i ljudski kontakt koji se preko njih

uspostavlja...

- Meni je posredna simbolika uvek uzbudljivija i u životu i u umetnosti. Ona može da bude mnogo erotičnija, recimo, od nekog erotskog prikaza, ali ovde to nije slučaj, jer su u radu “U odsustvu”, preklopljene šake deteta i oca, dok su u radu “Posledice” motiv šake japanskih mafijaša, kojima je najveća kazna za nelojalnost odsecanje prstiju. Onda oni naprave plastičnu protezu koju nose, a meni je to bila dobra metafora za podsećanje na svakodnevne posledice prethodnih dešavanja u životu.

Ima dosta i perušaka. Šta ona označavaju?

- Meni je pero samo po sebi lepo, iako nosi negativnu simboliku izdaje i smrti. Bar ja tako doživljavam crnu pticu, koja mi je jedan od najstrašnijih pojava. Ujedno, ta forma je elegantna, lepa u teksturi i boji. Provlačila sam pero kao upliv nečeg mračnog u našu svakodnevicu. I s tim se treba suočavati i živeti, s tom osetljivošću.

Kontrapunkt je cveće, cvetanje kao život...

- Ono nije simbol žene, kako bi neki pomislili, već života i neprolazne lepote koja je jača od svega.

U nekim sitnim tragovima, kroz kolaž se upliće i naša realnost, kroz papir kucan na pisaćoj mašini, račune za struju pretvorene u konfete...

- Izložba na prvi pogled deluje poetično i pomalo nadrealno, ali je izrazito vezana za svakodnevni život. Ako se iskreno bavite umetnošću, bez proračunatih, spektakularnih planova, ona nije odvojena od života. Ti stari kucani peliri, koje sam namerno lepila naopačke, da ne bi mogao da se čita tekst, jesu omaž i staroj tehnologiji koja je lepa i koje više nema.

Koliko je poslednja tehnološka revolucija izmenila ono na šta se naše oko naviklo?

- U prethodnom ciklusu kolaža bavila sam se upravo tom zasićenošću i inflacijom informacija, jer nešto što je vredno i kvalitetno ne možete ni da primetite, jer će već za dve sekunde doći nešto drugo. Potpuno smo sluđeni količinom slika koje u toku jednog dana doživimo. Toga ste pošteđeni jedino ako živite u nekoj izolaciji.

Da li je svojom svedenošću vaš rad upravo ta izolacija?

- Nisam to uradila svesno, jer živim prilično normalno, ali mi je on sigurno velika uteha i privilegija, koliko god da je to teško i nosi velika iskušenja. Pruža mi mogućnost da se osećam kao čovek i da to budem ja. To je deo mog identiteta, onog osnovnog.

PREPUŠTENI SAMI SEBI

Likovni umetnici su nekako najviše prepušteni sami sebi u našem društvu. - Tu činjenicu niko ne može da opovrgne. Već mi je ironično i grozno da se, kada se priča o kulturi, uvek pominje samo film, pozorište, jer su glumci popularni, eventualno muzika, mada je ona klasična u istom problemu, kao i mi koji smo prepušteni sami sebi. I to je sramotno. Zato su nam potrebna udruženja koja bi štitila profesiju, a ne neke sujete i budalaštine. Kad o nama niko već ne brine i ako mi sami sebi nismo važni, šta onda možemo da očekujemo.