Žensko pero u vrtu tajni i nade

IDEJA da napravim sveobuhvatnu antologiju onog što su naše žene pisale od polovine 19. veka do danas nastajala je sa početkom 21. veka - uz veće studije u kojima sam otkrivala ili promišljala naše književnice starije epohe, pojavljivala se ta naša neiščitana baština u svom bogatstvu, a među njima naročito ženska pripovetka. A što se tiče književnih savremenica, mnoge od njih sam kritički pratila u poslednjih dvadeset pet godina, te po kvalitetu izdvajala pojedine priče koje su se prosto slagale u tu moju buduću knjigu. Dakle, građa je bila tu, a jedna vrsta antologijskog kriterijuma sama se kreirala.

Tako Slavica Garonja, književna istoričarka, folklorista, književnica i kritičarka, opisuje put od ideje do realizacije antologija ženske pripovetke “Vrt tajni”, koja obuhvata priče nastale do 1950. godine (Milica Stojadinović Srpkinja, Isidora Sekulić, Jela Spiridonović Savić...), te “Vrt nade” koja pokriva period od sredine prošlog veka do danas, u kojoj su priče Svetlane Velmar Janković, Grozdane Olujić, Vide Ognjenović, Ljubice Arsić, Gordane Ćirjanić, Jelene Lengold... - obe u izdanju “Vukotić medije”.

U trenutku kada su rodne studije preplavile svet, kada se mnogi više bave rodnom ravnopravnošću i korektnošću pojedinih termina no kvalitetom same proze koju su ispisale žene - Garonja kaže da, budući da je komplikovano i kompleksno jednim terminom pokriti sve specifičnosti ženskog književnog stvaralaštva, ona sama ga najradije naziva “žensko pero”.

Pročitajte još - Knjiga će preživeti novo doba

- “Žensko pismo”, proizvod angloameričke nauke i feminizma, termin je koji ukida naciju, a ja smatram da jezik tvori jednu naciju, odnosno da je nacionalna književnost proizvod jednog jezika, i da tek onda dolazi rodna podela - mada su problemi o kojima pišu žene univerzalne prirode. Takođe, ni talenat ne zna za rod, ali se muški i ženski pogled na svet bitno razlikuju. Ja bih, u tom smislu, u izučavanju ženske književnosti, prema Karen Ofen, pripadala nacionalnom feminizmu.

Sam termin “spisateljica” dobio je kod nas omalovažavajući prizvuk i Garonja veli da ga, ne samo zbog toga, retko koristi:

- Mislim da je najbolji izraz za ženu koja piše “književnica”, da je time pokriveno sve. Ne bih po svaku cenu, i po nečijem diktatu, pa i “rodne ravnopravnosti”, dirala bilo šta u jeziku - jer kao živa, osetljiva i najautentičnija tvorevina ljudskog roda, jezik ne trpi nikakva nasilna menjanja, nikakve novogovore, bilo iz političkih, nacionalističkih, pa i “demokratskih” razloga.

Ljubica Arsić,foto V.Danilov

Iskustvo naše ženske književnosti ima tu zajedničku crtu i s delima brojnih književnica u svetu - da govori o iskustvima hiljadugodišnje potlačenosti žena kroz nama poznatu istoriju, rezimira Garonja posle dve antologije sa otvorenim krajem, koje pokrivaju izuzetno veliki raspon tema, stilova, pristupa, uz veliki broj priča koje promišljaju “ženski usud”.

Pročitajte još - Dan knjige: Svi smo čitaoci

- Ta “kleta ženska sudbina” u patrijarhatu veoma dobro je oslikana i u ovim pričama, naročito kod književnica starije epohe. U drugim slučajevima, “pobunjene žene”, nadarene umetnice koje hoće da ostvare svoju umetničku egzistenciju, uglavnom, nažalost, propadaju, ukoliko se nisu udale. Uz patrijarhalnu ženu, savremene književnice na velika vrata uvode urbanu ženu: samosvesnu i obrazovanu, ali takođe u muškom svetu, a tu je i problem usamljene, zaposlene intelektualke, ili duhovno često praznih ili stereotipnih brakova, što tretiraju najbolje priče u drugoj antologiji.

Jelena Lengold, foto P.Mitić

Nasuprot tvrdnjama o sentimentalizmu, u ovim pričama videće se da naše žene, kako prošlosti, tako i sadašnjosti, umeju da pišu veoma “muški”. Ovaj izbor neminovno prati (neizbežnu) istoriju i ideologiju na našim prostorima: tako su upravo naše književnice ostavile neke od najupečatljivijih priča iz Prvog svetskog rata, preko sudara dveju ideologija, sve do NATO bombardovanja. Njima nije strano ni pisanje u muškom rodu, videće se da su odlično opservirale sve naše sredine i krajeve (urbanu, seosku, mediteransku), da su to i dijalekatski briljantna ostvarenja (niški, bunjevački govor), pa im nije daleka čak ni Amerika, kao ideal demokratije, gde su žene ostvarile pravo glasa (čak tri književnice za mesto radnje uzimaju Ameriku). Sem muško-ženskih odnosa, tu je i kritički odnos prema društvu, često ironičan, a povremeno i humoran.

Grozdana Olujić, foto V.Danilov

ČUVARKE ZNANjA

ŽENE su bile najdoslednije usmene čuvarke starih znanja, ognjišta, običaja i obreda, koje su prenosile svom potomstvu, o čemu naročito svedoče naše lirske pesme i balade, dok je epski rod (usmena epika ali i romani) iz muške perspektive - prikaz javnog prostora, borba za vlast, najčešće kroz nasilje i ratovanja, preotimanja teritorija, ženski delokrug jeste čuvanje privatnog života, porodice i potomstva, u koju često provaljuje ta (muška) istorija rušeći sve pred sobom.

Svetlana Velmar Janković, foto Ž.Knežević

I pošto, nažalost, nijedna žena nije mogla da utiče na tok istorije, ili ideologiju, postajući i sama njihova žrtva, tu izrastaju naše heroine - junakinje takvih dela (iz usmene ali i moderne književnosti), koje najbolje može da oseti i opiše upravo žena pisac, tj. književnica od formata.