Нису јој изостајале награде - као на пример, “Михиз” за драмско стваралаштво. Нису јој изостајали ни ангажмани - Миња Богавац стално ради, и вреди, односно, вредна је.
На управо завршеном Стеријином позорју, ипак, учествовала је први пут у главној, такмичарској селекцији. Текст и представу “Јами дистрикт” Кокана Младеновића, равноправно је стварала, уз остале креативне актере, такође у великој мери награђене Стеријином наградом...
Прво Стеријино и прва Стеријина награда!?
Тако испада. Треба, међутим, ту констатацију узети с малом резервом, јер је ово моје “прво Стеријино” у ствари само прво такмичење за награду. Уколико се слажемо да је бесмислено сводити значај једног фестивала на такмичење, треба рећи да сам – на различите начине, више пута учествовала на Стеријином позорју. Моје представе су се играле у пратећим програмима; једном је чак моја представа “Балерине” настала у сарадњи са Форумом за нови плес, сама чинила пратећи програм назван “Поклон Српског народног позоришта Стеријином позорју”. Била сам део драматуршког тима представе “Рођени у ЈУ” која се играла у такмичарској селекцији, али то није био мој комад, већ текст писан од стране нас двадесетак, укључујући шесторо драматурга, двоје асистената и глумце, који су били равноправни коаутори. Знали смо да награде за текст неће бити, јер то је било у време када велики колективи нису награђивани… Е, када је прошле године специјалну награду поделила читава публика – морала сам да реагујем. Упутила сам отворено писмо Позорју у ком сам тражила да ми се додели још специјалнија специјална награда: игром случаја, те године нисам била у публици, а сматрала сам да су моје заслуге за позориште у Србији, ипак мало веће од неког ко је можда на Позорје дошао први пут. Ово је, наравно, било зезање, али је изгледа имало неког ефекта на селектора, који је ове године најзад уврстио мој комад у главну селекцију. Чудна коинциденција: пре тачно осамнаест година написала сам свој први извођени комад. Након осамнаест година рада, добила сам и прву Стеријину награду. Доживљавам је као својеврсно позоришно пунолетство и заправо ми је драго што се није десило раније. Да сам је добила као млађа ауторка, можда не бих знала довољно да је ценим. Такође, добила сам је за рад у тандему с Коканом Младеновићем, који је ове године такође први пут награђен за режију, и са нашим младим глумицама, које су заиста први пут играле на Позорју. У том смислу, имам осећај да нас је жири ове године подмладио и драго ми је због тога.
„Јами дистрикт” вам није први текст који није писан као “готово” драмско дело...
“Јами дистрикт” је настао у оквиру пројекта “Нација” којим смо се Марко Грубић и ја бавили дуже од годину дана. У првој фази, истраживали смо појам нације, затим стиховали и компоновали основне теоријске поставке до којих смо дошли. Тако је настало једно занимљиво музичко-сценско дело, које заједно са Грубићем и групом “Врум” изводи глумица Александра Јанковић. Рад на “Нацији” био је припрема за “Јами дистрикт”, у ком смо, на Коканову иницијативу, све своје омиљене тезе о апсурду појма нације, покушали да представимо кроз причу, кроз радњу, кроз конкретан догађај који има почетак, средину и крај. Окупили смо глумице и са њима се недељама бавили импровизацијама. Седела сам на пробама и бележила, а након проба писала сцене у којима сам користила нека решења настала кроз импровизације. Заједно с Коканом, бавила сам се драматургијом ових фрагмената: уклапали смо их, слагали, правили сценослед, дописивали везове који су недостајали између. На крају, “Јами дистрикт” у форми текста јесте готово драмско дело, али није настало пре представе, већ заједно са њом. Веома сам срећна што је овај текст награђен Стеријом, јер ме последњих неколико година интересује искључиво овај начин рада. На личном плану, баш то што “Јами дистрикт” нисам писала сама, чини овај комад још више “мојим” – јер су методе колективног писања и писања у процесу, нешто чиме се већ годинама бавим. На општем плану, значајна је чињеница да се позоришни мејнстрим отвара за овакав вид ауторства. Ова награда му даје легитимитет, што је не прогресивно, него неопходно, с обзиром на то да је у питању драматуршка пракса стара тридесетак година.
На Округлом столу критке Стеријиног позорја глумице из „Јами дистрикта”, такође награђене за свој ангажман, рекоше да је њима исто да играју Чехова и Мињу Богавац. А вама!?
Слагале су. Код Чехова има много мање псовки, не игра се фронтално, ликови имају континуитет у психолошком развоју и никад нису ни сасвим добри, ни сасвим зли. У нашој представи, три глумице играју триста тридесет ликова, који се смењују као на траци и боје јарким бојама. То нису драмски ликови, већ позоришне карикатуре. Сви су веома зли, а таквим их чини њихова глупост. Наравно да наше глумице знају све ове разлике. Оно што су том изјавом желеле да кажу је вероватно нешто друго, што се тиче захтевности глумачког задатка – када играте Чехова или када играте мој текст. Та изјава више говори о њима, него о мојој драматургији, јер су у питању уметнице које ни једном задатку не приступају овлаш. Рад с њима отворио ми је нова поља у размишљању о глумачкој уметности, јер дуго нисам видела такву позоришну посвећеност и спремност да се на сцени иде до краја; да се даје све од себе и да се о сваком детаљу промишља. Пресрећна сам што су за свој рад награђене, јер сам сигурна да су без премца у посвећеничком односу према позоришту.
Шта да гледа или каже публика: сад рече (Стеријина награда публике - прим. нов.) да је најбоља “Чрна мати земла”, прошле “На Дрини ћуприја”, неке друге, треће, “Доктор Нушић”!?
Публика је увек у праву. Уколико не ждере “позоришни фаст фуд” лаких комедија, већ гледа уметнички релевантне представе – а ваљда би такве требало да се приказују на фестивалу формата Стеријиног позорја – публика непогрешиво зна шта је ради, а шта не. У професији, ми улазимо у бројне детаље… Анализирамо их, осветљавамо са различитих страна… И то је у реду, јер то нам је посао… Али, на крају дана, ми тај посао радимо за публику. Она има право да позориште дели у само две категорије: добро и лоше, и мислим да у таквој подели не могу да погреше. Ако те не воле, ниси успео и yаба ти хиљаду триста страна експликације ауторског концепта. Можда си много паметан, али ако то публика не жели да те гледа, није она глупа, већ си ти погрешио медиј.
А драмски писци / драматурзи, шта је њима да чине, иако су ове године добили чак две награде, једну “нормалну” и једну специјалну?
Стеријино позорје инсистира на томе да је у питању фестивал домаћег текста. Уколико је то концепт овог фестивала, две награде за драматургију нису много, већ мало. Требало би да их постоји макар пет: за драмско дело, за постдрамски изведбени текст, за драматургију процесног позоришта, за адаптацију и драматизацију. Прошло је време када су писци били први аутори, а сви остали позоришни уметници нека врста њихове продужене руке. Позиција драматурга тиме није изгубила на значају. Напротив: оно што драматурзи данас раде, шире је и занимљивије него икад раније у историји позоришта. Фестивал који се назива фестивалом текста има задатак да прати и препознаје све ове тенденције и ако би заиста то тако и било, за неколико година имали бисмо много боље драматурге и много боље текстове. Мислим да драматурзи данас немају адекватно образовање. То што се учи на академијама, јесте темељно и озбиљно, али се односи само на један тип позоришта. Видим у томе прилику за Стеријино позорје – као фестивал домаћег текста, оно би могло да постане школа нове драматургије. За тако нешто, неопходно је лишити се конзервативизма. Не кажем да треба напустити класичне драмске представе, већ само да се треба у једнакој мери отворити и за све нове праксе писања за позориште.
Игор Бурић
