OD DEČAČKE BORBE ZA ŽIVOT DO PONOSNOG DEDE Radio sam nekad za komad slanine, a Dom za decu na Voždovcu od mene je napravio ČOVEKA
Da se i iz najveće životne nedaće, nemaštine i ponora može roditi čovek kome je drugo ime plemenitost, a pomaganje napuštenoj deci životna misija, svedoči priča Anastasa Skakoskog.
Komentara 0
Potresnu životnu priču punu uspona i padova, nekadašnji štićenik Doma za decu, a sad ponosni otac, suprug i deda započinje trenucima najveće tuge.
- Sa nepunih 14 godina, u pocepanoj košulji i dva broja većim pantalonama, po odluci suda i službe za socijalni rad, prvi put dolazim u dom. Do vrata tadašnjeg Centralnog prihvatilišta za decu i omladinu dovodi me otac, koji sem dve kutije cigareta i nešto malo novca nije imao šta da mi da - sa očima punim suza priča Anastas za "Blic magazin".
Izgubljen i uplašen dečak do tada je živeo sa majkom i trojicom braće u trošnoj kući sa zemljanim podom.
- U domu me je sačekala topla soba, čista posteljina, redovni obroci, sve ono što nikada nisam imao. Prvi dan sam samo sedeo i gledao u sijalicu. Osnovni uslovi za život pružili su mi novu nadu i motivaciju da se borim. One očeve cigarete i novac po dolasku sam podelio domcima. Tu su pretežno boravila problematična deca, ali mene to nije zanimalo. Razlog mog dolaska u takvu ustanovu bio je siromaštvo, roditelji nisu imali sredstava da nas školuju i odgajaju - objašnjava Skakoski.
Ističe da je uz savete i podršku vaspitača zvanog Bata Žile izrastao u vrednog i vaspitanog dečaka koji ni u najtežim trenucima nije odustajao. Pošto je zbog dobrog vladanja redovno imao pravo da posećuje kuću, kao anegdotu prepričava situacije kada je najveći prestup bio ako dan ranije ode kući.
- Tada bi me vaspitač grdio, dešavalo se da me za kaznu ošiša na ćelavo, ali nikada nije bio nepravedan ili loš prema nama - priseća se bivši štićenik Zavoda na Voždovcu.
U domu je naučio zanat auto-limara, završio školovanje i postao, kako kaže, svoj čovek. Po napuštanju Zavoda, odlazi na služenje vojnog roka, a 1985. godine se ženi i sa suprugom dobija ćerku i sina.
Kada se vrati u prošlost, i dan danas pamti kako je okolina bila surova prema njemu i njegovoj braći, koliko se majka borila za parče hleba.
- Kao deca smo kopali kukuruz za dnevnicu ili komad slanine, dovijali se na sve moguće načine da preživimo. Tada me je najviše bolelo kada bi nas okolina ponižavala, što dolazimo iz doma, što smo siromašni, makedonskog porekla. Sećam se da komšija nije dozovolio da pozajmimo ni običnu sijalicu. Kada bi se desilo da na poslu nešto nestane, govorili su on je domac, čuvajte se, sigurno je on ukrao - nastavlja Anastas drhtavim glasom i dodaje da taj period svog života nikome ne bi poželeo.
Naučio je da se sve može velikim trudom. Opisuje trenutke radosti, koji su za njega bili svaki odlazak u bioskop, zagrljaj, lepa reč, zabava na koju bi ih iz doma odveli. A kao najveći podsticaj izdvaja posete tadašnjih bivših štićenika.
Zahvaljujući njima, shvatio je koliko su ta druženja i po neki poklon blagotvorni za odrastanje i tada je čvrsto rešio da će jednoga dana i on pomagati klincima što danas i radi.
Na putu dobročinstva brojne su nagrade, priznanja i pohvale koje dobija, a najveća satisfakcija mu je dečji osmeh.
Za kraj dodaje da ako je on od, kako kaže, statističke greške dogurao do uspešnog i ostvarenog porodičnog čoveka, to može svaki dečak iz doma.
- Potrebna je samo velika želja, trud, upornost i san o sreći vredan svih muka i patnji.
Verodostojno "Specijalno vaspitanje"
- Apelovao bih nas sve ljude, naročito na javne ličnosti koje mogu da pomognu, da to čine češće. Film "Specijalno vaspitanje" zaista verodostojno prikazuje sve ono što čini život štićenika u domu. Bilo bi lepo da glumci koji kroz likove ožive takvu priču i ličnim primerom potom pokažu humanost - zaključuje Anastas Skakoski.