али се навек враћамо тамо, ка своме источнику. Уосталом, Чачанин Синиша Пуновић забележио је у свом роману „Србија које нема” да нико никад ни себи ни другима није објаснио шта је то што човека увек вуче ка месту свог порекла.

Тако и Срећку Стеванићу из Ивањице срце заигра кад види кућу знања у којој је учио прва слова, у Ћериманима на Голији. Нема деце – нема ни школе, али постоји слика коју нам је Стеванић послао ономад, тек колико да се сети детињства и опише како пролази време. А Јевреји имају обичај да кажу да време не пролази: оно стоји, пролазимо ми.

- Овде сам учио од 1973. до 1977. јер је школа „Светозар Марковић” била четвороразредна. Од куће у Брестовцу путовао сам шест километара и шест назад. Кад је лепо то је песма од пута, кад падне снег од метра наопако: ваља сићи у реку и дваред теже попети се из ње, до школе. Било нас је укупно тридесет у свим разредима, а учитељевао је Радојица Стеванић за све нас – вели Срећко за Глас западне Србије.

Ево како су о овим гудурама, али и српској лепоти, сведочили Љубомир М. Марковић и Светислав Љ. Марковић у књизи „Становништво моравичког Старог Влаха“, издање 2002.

„Медовине су са суседним Ерчегама имале заједничку земљорадничку задругу, а са Вучаком и Ерчегама – заједничку општину. Сада им је заједничка месна канцеларија и налази се на Ерчегама. До 1937. године деца са подручја Медовина ишла су y Ковиље, а од тада y Доње Ћеримане, засеок овог села, где је школа отворена у приватној кући. За време рата повремено је радила, а после 1946. године отворене су школе и y Медовинама и Јекићима.

Медовине се простиру на извориштима Голијске Моравице (Вучачке реке, Јабуковачког потока) и Ношнице. Граниче се са северне стране Ерчегама и Вучаком, а са источне – Голијом (пашњацима и шумама), са јужне и западне висовима који су чинили границу између Србије и Турске (све до 1912. године, односно вододелницу измећу слива Моравице и Увца, а данас са територијом општине Сјеница. У последње време сточари Медовина су откупили пашњачке површине у Љутој Реци (на подручју општине Сјеница) и на тај начин померили границу села ивањичке општине. Насупрот овој појави, сточари из Дунишића (са подручја сјеничке општине) откупили су ливаде и пашњаке: Кљусине, Варнице и Диваништа, на подручју Ерчега и тако на рачун ивањичке општине померили границу сјеничке општине, са висова према Ношници. Тако да се данас не би могло рећи да граница између ове две општине иде потпуно висовима, на којима су биле раније карауле: на Кољену, Осмањачи, Беговом брду, Скендеровцу, Сувом рту и Васиљевићима, већ да се помера на Љуту Реку (Сјеница) и Диваниште (Ивањица).

ГЗС