ISPOVEST DEN TANE (3) "Brnabić je najbolji Vučićev potez, ali mnoge iz Vlade ne bih stavio ni za pomoćnike konobara"

U trećem i poslednjem nastavku svoje životne priče, posle slučajnog rođenja na livadi, bekstva iz zemlje pošto se zamerio komunistima jer je igrao “buržoaski” tango, impulsivne odluke da, umesto jedan dan, ostane “zauvek” u Kaliforniji i prvog zarađenog bogatstva na tvist klubu, Den Tana otkriva kako je napravio brend, napravio profesionalnu ligu u fudbalu i da li se zbog ičega kaje.

Dan Tana’s – ugostiteljski fenomen

- Restoran sam otvorio 1964. Danas je jedan od najpopularnijih u Americi. Nema ko tu nije dolazio, od političara do glumaca. Mnogi studenti glume dolazili su da upoznaju producente, pisce, glumce, predsednike studija. Neki su postali zvezde, neki su otišli nazad kući. Muškarci su konobari, a žene vode posao u kancelarijama. Imao sam i dve konobarice, ali su posle dva-tri meseca otišle. Gosti su im tražili brojeve telefona, radnici iz kuhinje zagledali ih i dobacivali. Teško je biti žensko u mom restoranu. Prodao sam “Den Tana’s” pre devet godina.

Moje ćerke to ne interesuje, ja sam se umorio. Od 1972. sam se preselio u London i živeo mesec dana tamo, mesec dana u Los Anđelesu. Strašan je tempo, ne može da se izdrži. Zarađuju se velike pare, ali je veliki i pritisak, svi su važni, svi bi da dobiju rezervaciju, a ja čak ni mojim prijateljima nisam to mogao da obezbedim. Serviramo 250 večera dnevno, a odbijemo njih 500. Koja je tajna? Neću da vas lažem. Da znam koja je tajna, ja bih otvorio još 100 restorana, a pošto ne znam, nisam otvorio nijedan. Moj idol Frenk Sinatra je imao tri restorana i sva tri su propala, Din Martin, Džeri Luis takođe.

Prvi šef kuhinje mi je bio bivši kuvar Musolinija i on je postavio jelovnik. I danas je hrana 90 odsto kao tada. Prvi šef sale mi je bio Džo Pevec iz Zagreba, ekspert za italijansku hranu. Napravili su dobre temelje koji i danas stoje. Novim vlasnicima sam rekao da prvih pet godina ne mogu da otpuste radnike ni da menjaju jelovnik. Ali oni ni danas ništa nisu promenili. A kad bi sklonili (moje) ime, mogli bi za pet dana da zatvore restoran.

“Da Amerikanci vide kako se igra fudbal”

- Pošto je Amerika bila dobra prema meni, želeo sam da ja vratim nešto njoj. Sa dvojicom prijatelja, Bilom Katlerom i Vilijamom Koksom, rešio sam da organizujem prvu američku fudbalsku ligu. U Americi se do tada nije profesionalno igrao fudbal. Počeli smo već 1964, 1965, 1966. da dovodimo strane klubove tokom leta da bi Amerikanci videli kako se igra fudbal. Onda smo 1967. formirali ligu sa deset klubova. Ja sam iz Jugoslavije doveo 49 igrača, bilo ih je preko 300 iz celog sveta.

Teško je snimiti film o Tesli

- Imao sam tri scenarija kao producent i tri zainteresovana studija da snime film o Tesli. Ali teško je snimiti film o njemu pošto moraš da uložiš velike pare, a nemaš garanciju komercijalnog uspeha. Tesla nije imao ljubavne afere i sebe je potpuno posvetio nauci.

Jedno vreme je bio crna ovca u Americi. Godine 1943. imao je ideju s nekim zracima i otišao je kod predsednika SAD i ponudio da to napravi. Tražio je mnogo novca. Tada je FBI počeo da ga prati i pričalo se da je Rusima dao nešto ili hteo nešto da da. Tek nedavno, sa tehnikom koja je napredovala i njegovim patentima koji se sada naveliko koriste, on je rehabiitovan, čak se predlaže da uđe u američke škole.

U Americi se više zna o Pupinu. Njegova autobiografija je već lektira u školama. Pupin je, za razliku od apolitičnog Tesle, umeo da se samoreklamira, družio se s političarima. Amerika je stala na srpsku stranu u ratovima zbog njega. Posle I svetskog rata Banat je prvo dat Rumunima. Kad su crtali granice, to je izašlo u američkim novinama i Pupin je pozvao predsednika SAD i rekao mu: “Ja sam rođen u Banatu, kako to može da bude Rumunija?”. I oni precrtaju granicu i daju Banat nama. Mi smo dobili celu Vojvodinu, a to je bila Austrougarska, nemojte da zaboravimo.

Puno je ovde napravljeno grešaka. Voleli, ne voleli, četnici su spasli 560 američkih pilota. Draža Mihailović je dobio orden od Trumana, Čerčila, De Gola, a mi smo ga streljali. On nije bio saradnik sa Nemcima. Otišao je u šumu. Sarađivali su i oni i partizani sa Nemcima kad im je trebalo, ali njega su proglasili za izdajnika. Ubili su ga Srbi, ne Hrvati. Mi Srbi smo loš narod kad dođe do tih stvari.

Tesla bi bio ponosan na Srbe u Americi

- Bio sam ponosan dok sam gledao film “Teslin narod”. On bi bio ponosan na to šta su naši ljudi postigli. Važno je da se dijaspora ujedini i vrati, da se napravi plan kako može da doprinese. Milo mi je da premijerka pokušava nešto u tom pogledu i želim joj sve najbolje. Mislim da je Vučićev najbolji potez od kada vlada to što je nju stavio za premijera. Nekoga ko je školovan i svetski i ko nas neće sramotiti. Ima ih puno u Vladi koje ne bih pustio da rade ni kao pomoćnici kelnera u mom restoranu. Ima stvari gde ne može neškolovan i nesposoban čovek, ne može preko partije to da radi. Bolje da mu platiš da ne radi nego da ga staviš na položaj da sve upropasti.

Srbija je bila velika zemlja pre Jugoslavije, a iz Jugoslavije je izašla kao najveći gubitnik. Može ona ponovo da se vrati i da bude jaka. Mislim da smo na putu. Svakog dana je pomalo bolje. Ja sam uvek pozitivan u životu. Jedan Jevrejin me je naučio da kad god me neko pita “kako si”, da kažem: “Nikad bolje”. I ja sam tako govorio i kad mi je bilo najgore. Ako kažeš da ti je loše, svi uživaju u tom saznanju i lakše im je kada kažu “ovome je gore nego meni”. Ne treba im dati to zadovoljstvo.

Za filmske anale

Foto: Aleksandar Dimitrijević / RAS Srbija

- Ja sam 1989. postao član Američke filmske akademije, odnosno primili su me na osnovu nominacije. To je velika čast kada vas nominuje predsednik Akademije kao što je mene. Moja ćerka Gabrijela Tana postala je član prošle godine. Oboje smo u producentskoj grani. Još su jedino Fransis Ford i Sofija Kopola u rediteljskoj grani, otac i ćerka, članovi Akademije. Srbi i Italijani. Eto, zato ja imam italijanski restoran (smeh). Kopola je mnogo puta ručavao kod mene, a ja sada u tom restoranu prodajem njegovo vino.

Od domaćih filmova producirao sam “Kičmu” i “Poseban tretman”. Jedini sam producent u istoriji koji je dve godine zaredom imao film na Kanskom festivalu u takmičarskom programu. Zahvaljujući “Specijalnom tretmanu”, srpski film je ušao u glavnu selekciju posle 17 godina pauze.

Dete sreće

- Da vam kažem jednu stvar: ja sam dete sreće. Sve što sam zamislio u životu, uspeo sam. Ženio sam se tri puta, imao sam tri divne žene, imam dve fantastične ćerke, imam puno prijatelja. Možda imam i neke neprijatelje. U stvari, ne mogu da budu neprijatelji, mogu samo da budu ljubomorni na mene. Ja sam uvek pokušavao da pomognem jer su i meni pomagali. I ja sam bio gladan i žedan i mnogo puta sam se pokajao što sam pobegao iz Jugoslavije, ali na kraju dana ja sam srećan čovek.

Kraj