Militarizacija muzejskih aktivnosti: Sunovrat Muzeja vazduhoplovstva

Piše: Čedomir Krunić,

vazduhoplovni inženjer

Vlada Republike Srbije donela je Odluku da se ukida Muzej vazduhoplovstva “jer potrebe za delatnošću ustanove mogu da se zadovolje na racionalniji i efikasniji način”, “da prava, obaveze, imovinu i arhivsku građu Muzeja, kao i zaposlene u Muzeju, preuzima Ministarstvo odbrane” i da je ovo ministarstvo “u obavezi da čuva muzejsku namenu Muzeja vazduhoplovstva Beograd kao spomenika kulture”.

Za donošenje ovakve odluke nije dato nikakvo obrazloženje, što i ne čudi jer nekog valjanog obrazloženja za prenošenje kompletne muzejske građe celokupnog civilnog vazduhoplovstva u nadležnost Ministarstva odbrane i potpunu militarizaciju Muzeja i nema. Postavlja se pitanje zašto je ministarstvu vojnom toliko stalo da se duže od dve godine energično zalaže da mu se dodeli nešto što, objektivno, nije njegovo i što ne utiče na njegovu bojevu gotovost.

Ne čudi ni to da mnogobrojni argumenti o besmislenosti militarizacije Muzeja vazduhoplovstva, koje su mnogi vazduhoplovci podastirali Vladi Republike Srbije, Ministarstvu kulture, Ministarstvu odbrane i medijima, nisu nailazili na razumevanje.

PROFESIONALAC: Za velelepno zdanje Muzeja i bogatstvo Muzejske građe najviše je zaslužan istoričar Čedomir Janić, osnivač i višegodišnji upravnik ove institucije, koji je čitav svoj radni vek posvetio pribavljanju eksponata i druge muzejske građe i izgradnji namenske građevine u kojoj će se sve to čuvati i biti izloženo. Sa izuzetnim osećajem za muzejske vrednosti i strašću pasioniranog kolekcionara, Janić je obilazio ustanove, preduzeća, aero-klubove, uspostavljao kontakte s renomiranim vazduhoplovcima, posećivao porodice vazduhoplovaca i tako dolazio do originalnih dokumenata, fotografija, letačkih knjižica i drugih vrednih podataka. Uspeo je da pribavi i nekoliko unikatnih primeraka aviona velike muzejske vrednosti, za koje su bili zainteresovani ne samo neki strani muzeji nego i neki strani državnici, i da bi sprečio njihovo otuđenje, potrudio se da dobiju status neotuđivog državnog dobra.

Zahvaljujući Janiću, njegovim saradnicima i razumevanju organizacija civilnog vazduhoplovstva, Muzej raspolaže bogatom građom o civilnom vazduhoplovstvu obe Jugoslavije – i Kraljevine i socijalističke. Ova se građa odnosi na dokumentaciju preduzeća i ustanova vazdušnog saobraćaja, sportskog vazduhoplovstva, privredne i poslovne avijacije, školskih centara, aerodroma i raznih vazduhoplovnih službi i servisa. Pored vrednih dokumenata, obuhvata i skoro sve tipove sportskih aviona i jedrilica, neke tipove putničkih aviona i veliki broj avionskih motora, elisa i razne vazduhoplovne opreme. Sadrži i manji broj aviona i delova neprijateljskih aviona nastradalih tokom Drugog svetskog rata i bombardovanja Srbije 1999, koje je muzejsko osoblje sakupljalo po čitavoj bivšoj Jugoslaviji.

Na osnovu ove građe može se pratiti istorijski razvoj Jugoslovenskog i Srpskog civilnog vazduhoplovstva. Na osnovu nje može se zaključiti da je civilno vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije bilo na zavidnoj visini. U vreme njenog postojanja izvršeno je “vazduhoplovno prosvećivanje zemlje”, osnovane su četiri civilne i jedna vojna fabrika aviona, dve civilne fabrike avionskih motora, civilna fabrika vazduhoplovnih jedrilica i više fabrika vazduhoplovnog materijala i opreme. Osnovano je domaće akcionarsko Društvo za vazdušni saobraćaj, uspostavljena katedra za vazduhoplovstvo na tadašnjem Elektroehničkom fakultetu u Beogradu i, u celini gledano, stimulisani su domaći stručnjaci i privrednici da konstruišu i grade vazduhoplovne proizvode.

Mogu se, naravno, pratiti i svi vidovi civilnog vazduhoplovstva SFRJ, naročito ustanova i preduzeća koja su svoje kompletne arhive poveravale Muzeju, pre svega JAT-a. U Muzeju se nalaze i avioni, jedrilice, zmajevi i razna vazduhoplovna oprema sportskih organizacija Vazduhoplovnog saveza Jugoslavije, privrednih organizacija i domaćih fabrika lakih aviona i jedrilica koje nisu bile u sastavu namenske vazduhoplovne industrije.

Do odlaska Čedomira Janića u penziju Muzej je postao renomirana vazduhoplovna ustanova, s velikim ugledom i u zemlji i u svetu. Bilo je zadovoljstvo pratiti iznenađenja i divljenje lepoti Muzeja i bogatstvu muzejske građe, koje su inostrani gosti neskriveno i iskreno ispoljavali. Uostalom, Muzej je u izvesnim periodima posećivalo 70.000 posetilaca godišnje.

...I AMATERI: Sve se to promenilo s Janićevim odlaskom. Za nove direktore postavljana su vojna lica koja, objektivno posmatrano, nisu imala potreban senzibilitet da u prilično teškim vremenima i uslovima održe Muzej i spreče njegovo propadanje. Neki njihovi poslovni potezi nisu nailazili na razumevanje zaposlenog civilnog osoblja Muzeja, a i dela javnosti, što je dovelo do poremećaja međuljudskih odnosa. Za saniranje nezdravog stanja, o kojem je bilo mnogo govora i u sredstvima informisanja, Vlada je, na insistiranje i netransparentne poteze Ministarstva odbrane donela vrlo spornu i štetnu Odluku o prenošenju kompletnog Muzeja u nadležnost vojske, bolje rečeno o potpunoj militarizaciji Muzeja.

Militarizacija Muzeja vrlo će se negativno odraziti na njegov budući rad. Kao prvo, nerealno je očekivati da će vojna lica, bez potrebne vokacije i senzibiliteta za čuvanje i negovanje tradicija civilnog vazduhoplovstva, uspeti da čuvaju i neguju te tradicije, što se pokazalo i tokom njihovog višegodišnjeg vođenja ove ustanove. Muzej će kao vojna ustanova daleko teže dolaziti do nove muzejske građe jer će izvesne organizacije civilnog vazduhoplovstva, a naročito privatna lica koja raspolažu vrednim arhivama, radije ustupati svoje arhive drugim muzejima, na primer Arhivu Jugoslavije ili Narodnoj biblioteci, koji i danas raspolažu vrednom dokumentacijom o civilnom vazduhoplovstvu. Može se čak očekivati da će neke organizacije, a naročito privatna lica, koji su svoje arhive ustupili Muzeju, zahtevati da im se, posle militarizacije Muzeja, te arhive vrate. Ovo se odnosi i na razne dotacije i donacije koje je, na primer, JAT davao Muzeju. Takođe, nerealno je očekivati da se u postojećim okolnostima mogu sačuvati izvesni vredni muzejski eksponati.

Posle militarizacije Muzeja biće znatno otežana saradnja i razmena dupliranih vazduhoplovnih proizvoda sa srodnim muzejima u svetu. Realno je očekivati da će biti obustavljena materijalna pomoć koju su razne organizacije davale Muzeju.

I, na kraju, za očuvanje i rekonstrukciju zgrade Muzeja i očuvanje muzejske građe mogla je da se traži i obezbedi izvesna pomoć od međunarodnih fondova i vazduhoplovnih organizacija, što mogu da rade samo civilne, ali ne i vojne organizacije. Muzej sa civilnim statusom i sposobnim menadžmentom mogao je sam da obezbeđuje daleko veće prihode od dosadašnjih.