Na ovakvo “ocrnjivanje” Tramp je uzvratio da dotični diplomata više nije poželjan u Beloj kući. Kao i da jedva čeka da sa čela britanske vlade ode Tereza Mej koja je “loše vodila proces za Bregzit”, a iz čijeg kabineta je data podrška ambasadoru, uz “žaljenje što je procurila njegova iskrena procena”, čiji objavljeni delovi (u listu Mejl on sandej) “ne odražavaju bliskost odnosa sa SAD”, koji “ostaju specijalni i čvrsti.”
Izvesna šteta toj postojanoj strateškoj vezi ipak je naneta. I pre curenja poverljive pošte, onda kada se Tramp upadljivo umešao u unutrašnje stvari Ujedinjenog Kraljevstva, podržavajući Bregzit po svaku cenu i stavljajući na znanje koga bi “voleo da vidi” kao budućeg premijera (Borisa Džonsona) i kao ambasadora u Vašingtonu (Najdžela Faraža). U takvom složenom sledu događaja pojedini analitičari naziru i eventualne motive dostavljača tajne depeše, za kojim je počela potraga (dok je ovaj tekst išao u štampu).
Šef diplomatije Džeremi Hant (koji je i rival Džonsonu za naslednika Mejove) kaže da se istražuje i da li su ruske vlasti hakovanjem došle do Darokovih depeša i prosledile ih štampi. Prisećamo se i da je ruskim hakerima pripisano delovanje u prilog Trampovoj pobedi na predsedničkim izborima 2016.
Svet kao da je nova vrsta pokvarene slavine iz koje stalno curi nešto što nije podobno za opštu upotrebu. Ne samo poverljive informacije nego i mandati, naše nade u bolje sutra, poverenje u institucije i, u svakom slučaju, vreme za rešavanje nagomilanih problema
Insajderski uzbunjivači, hakeri, profesionalni, pa i hobi istraživači učestalo otkrivaju tajne politike biznisa, nelegalnih aranžmana, sukoba interesa, falsifikovanih dokumenata, prećutane okolnosti u ugovaranju poslova. Ujedno, i funkcionerima se “omakne” poneki iskaz koji odaje njihove potajne aspiracije.
Kao da se, pritom, međunarodna scena deli, slično kao u vreme Hladnog rata, na regione u kojima su tajne neprobojne i one iz kojih tajne cure, makar i kap po kap. Uglavnom “kuljaju” iz zapadnih zemalja, mahom iz Amerike, dok pod nesalomivim šiframa ostaju u Rusiji, Kini, Turskoj, pa poprilično i na još nedovoljno definisanim delovima Balkana, u koje spada i Srbija.
Iz sfere tajni, tamo gde su one još pod ključem, izađe samo poneka autoafirmacija. Iz Moskve je, tako, projektovan krah zapadnog liberalizma, a iz Pekinga se pomolila sugestija da i drugi treba da slede njegov model jednopartijskog globalizma, nazovimo ga tako.
U oba slučaja, kao i u Ankari (doduše, sa istanbulskim izuzetkom) propoveda se prednost autoritarne, praktično nesmenjive vlasti, koja neće da se arči u “beskrajnim vunovlačarenjima” u vremenima koja zahtevaju brzo odlučivanje. Ali, ako iskustvo još išta znači, tamo gde ništa ne može da procuri, jednog dana šikne bujica i na površinu izbaci svu poročnost sistemski propagiranih vrlina.
Kod nas još caruju tajne, gotovo u skladu sa izrekom Vinstona Čerčila da je “Rusija zagonetka umotana u misteriju unutar enigme”. Dokaza za takvu sličnost je poprilično.
Još nije otkriveno kako bi Srbija da se integriše u EU, a da teritorijalni integritet čuvaju Rusija i Kina, koje ta kontinentalna zajednica smatra rivalima i kad je s njima u izvesnim partnerskim aranžmanima. Nije jasno ni kako bi Srbija mogla da bude jedini izuzetak među bivšim socijalističkim zemljama, pa da u EU uđe bez prethodnog učlanjenja u NATO. Kao ni kako Aleksandar Vučić može da tvrdi da je njegov plan za Kosovo ovde odbijen iako ga nikad nije obelodanio.
Ostaje tajna i kako je mogućno da su najredovnija opozicija ovdašnjoj vlasti upravo mediji koji je podržavaju. Jer redovno kritikuju Zapad, kojem vlast formalno teži.
Ima još. Zašto, na primer, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić istrajno krši pravila ponašanja diplomatije, od čijeg nam poštovanja umnogome zavisi sudbina, a ministar odbrane Aleksandar Vulin upozorava da osim EU “postoje i drugi savezi i nacije i narodi koji hoće da sarađuju s nama na ravnopravnoj osnovi”?
Dok ne procure uverljivi odgovori na ova i druga bitna pitanja, nama jedino curi vreme. Vreme predviđeno za trajanje samozavaravanja da drugi neće ukapirati da se insistiranjem na našoj samobitnosti zapravo nameštamo da preko nas namire sopstvene prohteve.
Jeste da danas i vasceli svet u svojim lelujanjima može da se podvede pod “zagonetku umotanu u misteriju unutar enigme”. Ali privilegiju da u tome izdejstvuju šansu za sebe imaju samo pojedine velike sile.
Bilo bi pogubno za nas i slične da pokušamo da im u tome konkurišemo. Od nas se očekuje da budemo nešto shvatljivo umotano u razložnost unutar razumljivosti. Valjda bi mogao odnekud da nam procuri i metod da tako nešto postignemo pre nego što nam iscuri vreme…
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR