Ovih dana informativni programi televizija i naslovne strane srpske štampe utrkuju se u propagandi koja je prevažišla i najmonstruoznije prognoze poznavalaca medija.
Neposredan povod, ovoga puta, jeste slučaj pretnje, odnosno uvredljivog pominjanja dece predsednika države na društvenim mrežama i objavljivanje njegove umrlice.
Da razjasnimo: i jedno i drugo je ružno, glupo i besmisleno na milion načina. Deca se ne uvlače u mulj političke borbe, bilo čija i bilo kada, bez izuzetka.
I umrlice živih ljudi, ko god da su, mera su samo nevaspitanja i neukusa, bez dileme.
Međutim, reakcija državnih organa na ova dva primera ukazuje na to da je društveno politički trenutak u zemlji probio još jedno dno.
Laža i paralaža, poluistine i polubogovi, crtanje meta na čelu i spiskovi za odstrel, daleko su ozbiljniji problemi od žene ubijenog kriminalca koja je napisala vulgaran tvit i čoveka od 67 godina koji je umrlicu objavio, iako je ista u dnevnoj štampi već objavljena 16. jula 2017.
Brzopotezno i pompezno oboje su uhapšeni, a u medijima im je najavljena čak i presuda, ona zatvorska.
Ne pozivaj se na logiku, čitaoče, nema je. Misli najpre šta se iza brda valja, čitateljko, samo razmisli…
Zašto je ovo kiselo grožđe, medijsko satiranje, žigosanje i poziv na linč opasan po svakoga od nas?
Zato što je postupanje institucija u oba slučaja nezakonito i zato što su u pitanju, kako predsednik voli da kaže, obični građani.
Zato što ukazuje na dvostruke aršine u tumačenju i primeni zakona na vlast s jedne, i narod s druge strane.
Zato što je vrhunskim poznavaocima prava potrebno samo par minuta dobre volje da poteze tužilaštva i hitna hapšenja počinilaca raskrinkaju i jednostavno i definitivno proglase nezakonitim, jer jesu nezakonita.
Zašto to onda ne kažu i javno, u medijima?, pitao bi običan narod koji se istine ne plaši.
I baš kog tog pitanja klupko bi konačno počelo da se odmotava, ali…
‘Ali’ je majka svih loših izgovora, pa i ovog.
Naime, shodno našem zakonodavstvu, ‘pretnja mora da izazove osećaj ugroženosti i straha kod osobe kojoj se preti i tek tad je moguće tretirati je kao krivično delo’.
Dakle, postojanje tog dela zavisi upravo od činjenice je li oštećeni pretnju shvatio kao pretnju i da li se baš nje i uplašio.
Ako u pomenutim slučajevima predsednik i čitava armija njegovih istomišljenika danima javno i neprestano tvrde da ih pogane psovke i već objavljene smrtovnice, pazi sad, političkih protivnika!, ama baš ni malo ne uznemiravaju a kamoli plaše, zašto se tužilaštva brukaju i mažu katranom osuđujući neosnovano i mimo važećih zakona dvoje običnih građana, pa čak i nevaspitanih, s glupim psovkama i morbidnim pošalicama?
Zašto isti aršin nisu onda primenili i u slučajevima ‘sto Muslimana za jednog Srbina’ i radikalskih baljezgarija šešeljevaca i inih trovača decenijama unazad, u Narodnoj skupštini, recimo?
Zašto javnost još uvek ne zna ko je rušio u Savamali, ko je odgovoran za smrt gardista, čije su diplome falsifikati, a čija deca ukradena u porodilištima, ko trguje našim zdravljem, radnim mestima, našim rekama i rudnim bogatstvima, ko krije od naroda ukradeno u ofšor kompanijama i zašto se milijarde evra dugova oprašta bogatima, a od sirotinje i krevet uzima zbog par hiljada dinara?
Ni sto strana nabrajanja, u vladajućoj atmosferi straha od progona vlasti uz pomoć uzurpiranog pravosuđa, ne bi bilo dovoljno da se išta promeni.
Osim da taj koji nabraja bude sledeća meta. Znamo čija.
Jeftino kockanje s ovakvim stvarima zarad čuvanja vlasti sve nas, pre ili kasnije, dovodi pred dilemu jesmo li svi jednaki ili su neki jednakiji pred zakonom, ogledalom i pravdom.
I… Nema dileme. Jednakiji pobeđuju, da, nezakonito, tvrdi bezbroj praktičnih primera. Moć i novac, uzurpirana vlast i pokorene institucije i eto nedodirljivih bogova da medijski preokrenu sve u svoju korist i namagarče ovo malo očuvanog razuma i čestitosti , a borbu za slobodu disanja, delanja i javnog govora dovedu do potpunog besmisla.
I evo nas opet na početku.
Skrivanje pune istine o privođenjima za pisanje po društvenim mrežama i dozvola političarima i tabloidima, prećutno data, da tumače pravne norme vodi ka brutalnom kršenju osnovnih ljudskih prava i sloboda, urušavanju institucija i zastrašivanju svakoga ko misli drugačije.
Je l’ to demokratija? Je l’ to vladavina prava? Je l’ to jednakost? Je l’ to prihvatljivo? Je l’ to sistem vrednosti? Je l’ to, bre, normalno?
Nije.
I kao što sto puta ponovljena laž ostaje samo laž, tako i nikad izrečena istina zauvek ostaje istina.
A narod, ovaj običan plebs, ovi obični ti i ja, moramo da tu istinu saznamo. Pre ili kasnije, moramo.
Da pravdu ne bismo uzimali u svoje ruke.
Da ne bismo milioniti put završili naoružani i spremni da branimo tuđe laži žrtvujući sopstvenu slobodu i glavu.
Da ne bismo završili na đubrištu 21. veka.
Da ne bismo poludeli od besa, gladi, nepravde.
Da ne bismo zaista i bili obična socijalna deponija onog dela civilizacije kojem, nesumnjivo, pripadamo.
Treba to i na delu pokazati.
Misliti je, još uvek, i zakonito i besplatno.
Novosađanin uhapšen zbog tvita o Vučiću?
Dodaj komentar