Drugačiji

“Ti si tako, nekako… drugačiji… nismo to očekivali…. Izgledaš, nekako, evropski”…

Istu sudbinu deli i naš Novi magazin. Očekivali su dosadni nedeljnik koji će da pametuje i drži lekcije, a dobili su.... nešto drugačije. Moderno, sveže, zanimljivo, razigrano.... Kao da ne dolazi iz Srbije (što bi rekle kolege sa varšavske konferencije).

Dva meseca posle bombardovanja Srbije 1999. godine obreo sam se na velikom kongresu istraživačkih novinara u Varšavi. Nakon iscrpljujućeg puta (brzo smo zaboravili kako je to bilo u vreme sankcija – noćno putovanje do Budimpešte, džedžanje na aerodromu nekoliko sati, konačno hvatanje konekcije…), nije mi bilo ni do čega. Napustio sam večeru pre glavnog jela (šnicle punjene jagodama…Poljaci hteli da nas oduševe) i praktično nisam upoznao nikoga od preko 200 učesnika skupa. Jedva sam čekao da se sve završi i da se vratim u Beograd. Na samom kraju dvodnevne konferencije spazio sam na izlaznim vratima grupu novinara kako prstom pokazuju u mom pravcu. Jedan od njih (kasnije sam saznao da je reč o Karolu Zimeru, zvezdi slovačke televizije) prišao mi je i ne baš blago rekao:”Hej, ti si iz Srbije? Kreni za mnom”. Ispred sale, u velikom holu velelepnog hotela, čekala me je grupa od dvadesetak mladih kolega kojima je Karol slavodobitno viknuo:”To je on! To je taj novinar iz Srbije!”

A zatim su mi objasnili: Sve vreme trajanja kongresa, među učesnicima se šapatom širio glas da je među njima neko “iz te agresorske zemlje”. Očekivali su visokog, krupnog, agresivnog novinara (verovatno s kamom u ustima i krvavom bradom). Bili su veoma razočarani kada su me videli… “Ti si tako, nekako… drugačiji… nismo to očekivali…. Izgledaš, nekako, evropski”…

Istu sudbinu deli i naš Novi magazin. Očekivali su dosadni nedeljnik koji će da pametuje i drži lekcije, a dobili su.... nešto drugačije. Moderno, sveže, zanimljivo, razigrano.... Kao da ne dolazi iz Srbije (što bi rekle kolege sa varšavske konferencije).

Iako sam u holu kongresne sale u razgovoru s kolegama proveo samo nekoliko minuta (žurio sam da stignem na avion za Budimpeštu), neki od njih postali su moji najbolji, verni prijatelji. Očekujemo da će isto biti i sa Novim magazinom, a prvi rezultati pokazuju da smo na dobrom putu. Teško je posle tri broja dati konačnu ocenu, ali jedno je sigurno – neće vas biti sramota da nas nosite na  ulici, na poslu, da nas date svojoj deci i prijateljima. Mi smo potpuno drugačiji – u najboljem smislu te reči.